06.prosinca 1991.godine III
tre?i dio
Na pragu njene ku?e, u prolazu prema ulici, naletio sam na malog Iva i pokojnog Sloba. Nešto mi je zviznulo kraj ušiju, udarilo u jedan, pa u drugi zid i na kraju u Iva. Da nije bilo tužno bilo bi smiješno. Iz ramena mu je virilo zrno. Puš?ano zrno. Is?upao sam mu ga rukom. Bilo je vrelo. Spasilo ga je to što je to zrno rebatilo dva – tri puta pa je izgubilo onu ubojnu mo?. Nasmijali smo se kad smo vidjeli da je sve ok. Moralo je bit ok. Pa Ivo i Slobo su imali po šesnaest godina. Ne bi bilo pravedno da im se bilo što dogodilo, iako su i oni bili branitelji i Borci. Da, mali ljudi ali veliki Borci, sa velikim B. Bilo je takvih Boraca desetak, a najmla?em je bilo nepunih petnaest godina. Mali Ivo mi je rekao da me ekipa hitno traži nazad, jer M-84 sa Jedarca puca po njima. Pretr?ao sam tih pedesetak metara. Oko ušiju je zviždalo, a oko noga je frcalo kamenje. Mislio sam da ga ja nabijam nogama, ali su mi rekli da su mi meci udarali, baš kao u filmovima, oko obadvije noge.
Uletio sam u zaklon, otvorio optiku snajpera, otpio gutljaj loze i pri?ekao da do?em do zraka i da se ruke smire. Onda sam prislonio optiku na oko. Å tef mi je rekao gdje su i gdje je taj sa mitraljezom. Ugledao sam ga odmah pored nekog sasušenog bora. Bio je nekako pun sebe. Stajao je nezaklonjenog gornjeg dijela tijela i pucao. Imao sam ga u križu. Ovisio je o mom prstu. Doslovno o mom prstu. On je bio ne?iji sin, možda brat, možda muž, a možda je bio i ne?iji otac, ali je pucao po nama i nije imao namjeru prestat.
nastavlja se
