SVIRALO NAM…
   Eto, pustio sam da pro?e neko vrijeme, da se slegnu u meni vjetrovi i nevere. Jer, u Dubrovniku je zasvirala Beogradska filharmonija… Na sami spomen Beogradskog zgr?i se želudac. Teorija slu?ajnosti, relativnosti i despeta kaže da neki od svira?a moraju imati veze ili su potomci onih koji su nas ubijali… Pa se iskristalizira pitanje: što su oni ?inili od 91-95?? Mnogi su ipak bili jako mladi, ali… i takvi su možda vikali po ulicama i na mitinzima. Palili naše zastave… Mrzili nas i mrze nas. Sjedi li neki takav pred crkvom našega Parca Svetog Vlaha, besramno i bez straha?? Misle?i u sebi kako je eto ipak došao na Stradun, kad ne ide silom, a onda milom? (?uvaj se…. i kad darove nose!)
  Ali… ali. Oni su došli i svirati, najbolje što znaju, pod palicom jednog druga?ijeg vo?e, ?iji narod je tako?er prošao pakao na zemlji! Gr? u želucu ipak popušta, jer se javlja misao da su ti ljudi ipak neki novi naraštaj, neki nagovještaj jednog boljeg sutra. Neki ljudi koji su se svojom svirkom došli ispri?ati Gradu. Nadam se… Uvjeravam sebe da je ipak tako. Ali… nisam optimista, doga?aji opet pokazuju da se radi o “teškome” narodu. Koji i kad svira možda drži nož izme?u nota.
  I tako se u meni bore dvije struje, jedna bi im vjerovala, a druga im želi sretnu budu?nost, ali samo preko granice. Bez dodira, bez pozdrava. Kakvih 20 godina, kad je sve još tako realno pred o?ima, kad je onaj zvuk, ono zviždanje granate iz baca?a ja?i od svih krešenda koje seu odsvirali?? Bojim se da moja generacije ne?e po?i na koncert. Ruske orgulje su nam još u ušima. Eto, netko ?e se složiti, netko ?e me imanovati zaostalim… Ali, što je tu je.
