u Vukovićima

Juso Grebović:

Moja ekipa iz Kaboge i ekipa iz Sustjepana prilaze prvim kućama, a u selu su četnici, jedan naoružani četnik je izašao pored jedne kuće, u tom momentu je moj suborac Zoka bio blizu njega. Zoka je dreknuo „predaj se“ – što je ovaj i uradio. Bacio je svoje oružje na pod. (škorpiona) Zoka mu je naredio da krene prema našim položajima. Tada su Zoku iz prve kuće, možda 15 metara udaljene, snajperom pogodili u vrat, a četnik je uspio pobjeći iza jedne međe, pa onda u šumu. Mali Zoka, tako smo ga zvali jer je bio nizak rastom – ali velikoga srca, uvijek je išao prvi, mali Zoka je ležao mrtav.

Sutra dan smo zauzeli selo, u jednoj garaži su bila dva ranjena četnika premotani i tu su iskrvarili. Tada se nebo otvorilo, ko se uspio sakriti u kuće koliko toliko je bio zaštićen, a koji su ostali vani na čistini – njima je bilo gadno. Poklopili su nas svim i svačim, ispaljivali su na nas odjednom po 16-20 granata. Plotun za plotunom je dolazio, i u takvim teškim trenutcima smo se znali zafrkavati. Govorili smo evo dolaze granate u buketu, evo ovo je buket za Igora, ovo je buket za Geja, ovo je buket za Braca, Milana, Zorana. Ispaljeno je na nas preko 600 granata. Odjednom je sve utihnulo, imao sam osjećaj da sam sad negdje na drugom mjestu, gdje se ne čuje ni cvrkut ptice, ni treptaj lista, ni dah vjetra. Sve je tiho a u ušima mi je još tutnjalo, i trebalo mi je vremena da mi se uši naviknu na tišinu.

NASTAVLJA SE

Series NavigationVukovićiOdmor

Comments are closed.