Nema više…
Ispri?avam se na kašnjenju, morao sam otkukati ro?endan. Odavno kukam, a ne da slavim, jer su se nešto nagomilali. Aii, ima i gora vijest: evo posljednjeg dijela teksta… Juso se umorio, ostavio lapis, stao – a itekako bi svi mi rado pro?itali još toga što je zapamtio. Ostaje i nada i molba: Aj ratni?e – napiši još koju stranicu!
U samo svitanje ulazimo u Kaladjurdjevi?e, snajperi tuku nemilice, nas par krene makadamom sa gornje strane sela i u?emo u jednu ku?u. U ku?i bra?ni par, imali su negdje oko 70 godina. Zamolili smo ih dali možemo u?i u ku?u da se malo osušimo, ali vidio sam da su se uplašili. Rekao sam im da se ništa ne boje da mi ne diramo nikoga i da ih ne?e nitko ni dirnuti. Imao sam kod sebe par konzervi, kao i moji suborci Dado i Goran i oni su imali par konzervi pa smo otvorili konzerve i pozvali to dvoje staraca da i oni jedu s nama, što su oni i prihvatili.
Vidio sam da im je sad malo lakše i po?eli su pri?ati s nama, rekli su nam da imaju sina u gradu i da radi u Dubrovkinje da vozi kamion. Poslije sam upoznao tog ?ovjeka i svaki put kad se vidimo ?astio me pi?em.
Malo smo se osušili i izlazimo vani, a snajperi tuku strašno, zvižde li zvižde oko ušiju – isto ko dosadni komarci. Selo je u kotlini a ?eti su okolo po ?ukama, to su male ?ukice a izme?u njih milion kozjih stazica. Tako da su mogli do?i sa svih strana, pogotovo jer su poznavali teren. Tako je poginuo moj suborac pokojni Miki Volarevi? jer su ?eti napravili zasjedu.
ETO, ZA SADA TOLIKO.
