Rat u Gradu

Str.124. S L O B O D A !!!

     Po­slje­dnji da­ni ote­gli su se kao go­di­ne. Do­šao je ta­ko i 12. ožuj­ka, dan pri­je otpus­ta. Do­bio sam svo­je odi­je­lo, obu­kao se i pa­ra­di­rao po odje­lje­nju idu­?i iz so­be u so­bu i poz­dra­vlja­ju­?i se sa znan­ci­ma. Ne­gdje po­sli­je­po­dne na­šao sam se na kru­gu izme­?u svog odje­lje­nja i upra­vne zgra­de. Ugle­dao sam upra­vni­ka, pre­ko ra­me­na mu je vi­si­la lo­va­?ka pu­ška. Na po­vod­cu je vo­dio psa. Kre­nuo je u lov. Ma­lo ka­sni­je sli­je­dio ga je i po­mo­?nik, je­dna­ko opre­mljen. Za­vrši­lo je ra­dno vri­je­me, upra­va je ra­di­la do 14 sa­ti. Os­ta­jao je sa­mo slu­žbu­ju­?i. Po­što su upra­vnik i po­mo­?nik oti­šli, os­tao je zna­?i se­kre­tar Ser­da­re­vi?. Bio je to do­bro­du­šan mla­?i ?o­vjek ko­ji je s na­ma imao ma­lo ve­ze. Pre­ko nje­ga je išla admi­nis­tra­ci­ja. Smu­cao sam se kru­gom bez ci­lja, kraj­nje na­pet i ner­vo­zan. Izne­na­da mi je si­nu­la ide­ja da pre­va­rim vlast i su­dbi­nu ko­ja mi je do­di­je­li­la dan vi­ška za­tvo­ra. Smi­sli­vši sce­na­rij u gla­vi, upu­tih se ra­vno u zgra­du upra­ve. Ili-ili. Da sam još ma­lo ra­zmi­slio, si­gur­no bih bio odus­tao.

    Stra­ža­ru sam re­kao da mi je upra­vnik na­re­dio da se ja­vim se­kre­ta­ru. Po­zna­va­ju­?i me i vi­dje­vši me u ci­vil­nom odi­je­lu po­vje­ro­vao je i upu­tio me na kat. Za­ku­cao sam na vra­ta se­kre­ta­ri­ja­ta i unu­tra za­te­kao Ser­da­re­vi­?a. Nje­mu sam re­kao da sam do­šao do upra­vni­ka. Upra­vnik ?e tek su­tra do­?i, gla­sio je od­go­vor. Od­glu­mih izne­na­?e­nje. Ka­ko ni­je tu, kad mi je re­kao da se ja­vim? Obe­?ao mi je da ?u, ra­di du­gog pu­ta i lo­ših ve­za pre­ma Du­bro­vni­ku, bi­ti otpu­šten da­nas umjes­to su­tra uju­tro. Iz­gle­da da sam na­dma­šio i ve­li­kog Du­brav­ka Duj­ši­na, naj­ve­?eg hrvat­skog glum­ca. Ako je ta­ko, ne tre­ba ti upra­vnik, i ona­ko ?u ti ja na­pi­sa­ti otpu­sni­cu. Ka­da ti ide vlak, upi­tao me je. I ne ?e­ka­ju­?i od­go­vor sjeo je za pi­sa­?i stroj i otip­kao otpu­sni­cu. Sre­?om ni­je me po­gle­dao. Osje­?ao sam da se tre­sem kao list na vje­tru. Tu otpu­sni­cu i da­nas ?u­vam. Da­ti­ra­na je 13. ožuj­ka, dok na po­le­?i­ni ima žig že­lje­zni­?ke pos­ta­je Ze­ni­ca od 12. ožuj­ka. Uru­?io mi je otpu­sni­cu, za­že­lio sve naj­bo­lje i ru­ko­vao se sa mnom.

             Ni­sam se uo­p?e vra­?ao u so­bu, za­pu­cao sam  ra­vno na izla­znu ka­pi­ju, po­ka­zao otpu­sni­cu i ve­li­ka, te­ška že­lje­zna vra­ta su se otvo­ri­la. Na­kon pu­nih 930 da­na ili 22.320 sa­ti bio sam slo­bo­dan kao pti­ca. Žur­nim se ko­ra­kom upu­tim pre­ma ces­ti. Stra­žar iza mo­jih le­?a do­vi­knu: do­vi­?e­nja.

             Do že­lje­zni­?ke pos­ta­je sti­gao sam go­to­vo trkom. Ušao sam u ko­lo­dvor­ski res­to­ran i sjeo u naj­da­lji ugao. Na­ru­?io sam ka­vu i sje­dio go­to­vo uko­?en od stra­ha. Pri­li­kom bi­lo ?i­jeg ulas­ka u pros­to­ri­ju, trzao sam se. Že­le­?i da os­ta­nem ne­pri­mi­je­?en, pos­ti­gao sam upra­vo su­pro­tno. Da sam na se­be pri­vu­kao po­zor­nost dru­gih gos­ti­ju i da su u me­ni pre­po­zna­li bi­všeg ro­bi­ja­ša, pos­ta­lo je o?i­to ka­da je ko­no­bar pred me­ne po­?eo sla­ga­ti ?o­ka­nje ra­ki­je. Do­la­zi­li su od svih sto­lo­va. Naš ma­li, obi­?ni ?o­vjek je još je­dnom po­ka­zao da ima ve­li­ku du­šu. Da sam sve ono po­pio, ne bih se tri­je­znio mje­sec da­na. Za­hva­lji­vao sam, ali pi­?e ni­sam ni do­ta­kao. Mi­slim da mi to nit­ko ni­je za­mje­rio. Još uvi­jek ne vje­ru­ju­?i da mi je pri­je­va­ra us­pje­la, ušu­ljao sam se u vlak.

             Na­ša­vši je­dan pra­zan odje­ljak sjeo sam do pro­zo­ra pre­tva­ra­ju­?i se onih sat – dva vožÂ­nje do Sa­ra­je­va da spa­vam. Osim kon­du­kte­ra nit­ko ni­je ni ušao. Ovaj mi je sa­mo po­gle­dao otpu­sni­cu (vri­je­di­la je i kao vo­zna kar­ta) i izla­ze­?i pro­mrmljao: Sre­tno!

KRAJ KNJIGE