Rat u Gradu

Str.123. Pred izlazak.

    Ve? po­po­dne bio sam u knji­žni­ci gdje mi je Žon­tar (ime sam mu za­bo­ra­vio), po za­tvor­skom sta­žu ve? in­ven­tar, re­kao što ?u ra­di­ti. Bio je to la­gan po­sao, izra­da ka­ta­lo­ga i nu­me­ri­ra­nje knji­ga. Žon­tar je bio šu­tljiv, po­vu­?en u se­be i kroz taj oklop se tešÂ­ko bi­lo uvu­?i. Ipak smo li­je­po su­ra­?i­va­li. I da­nas pam­tim nje­go­va te­hni­?ka slo­va i pre­kra­sno obli­ko­va­ne zna­men­ke. Po­ku­ša­vao sam ga opo­na­ša­ti. Ni­sam imao us­pje­ha i za­to sam mu bio po­ma­lo za­vi­dan, iako ni  mo­ja slo­va i broj­ke ni­su bi­li svra­?je no­ge. Gla­dan knji­ge ?es­to sam po­la ra­dnog vre­me­na pro­veo ?i­ta­ju­?i. Žon­tar mi ni­kad ni­je pri­go­vo­rio. ?i­ni­lo se da ima svoj svi­jet u ko­je­mu je ži­vio i ni­šta ga oko nje­ga ni­je za­ni­ma­lo.

    U spa­va­oni­ci sam naj­?ešÂ­?e bio u drušÂ­tvu dr. Jo­ze Pe­tro­vi­?a, ko­ji se pre­ma me­ni odno­sio po­put ro­?e­nog oca. O mo­me je ocu naj­lje­pše go­vo­rio, bi­li su pri­ja­te­lji iz stu­den­tskih da­na. Od nje­ga sam ?uo da se u odje­lje­nju za moj po­ku­šaj samouboj­stva do­zna­lo još is­tu ve­?er. Ka­ko je to pro­cu­ri­lo iz ina­?e her­me­ti­?no za­tvo­re­ne “sta­kla­re”, os­tat ?e ne­po­zna­ni­ca. Tvrdio je ?ak da se od ta­da dos­ta to­ga na bo­lje pro­mi­je­ni­lo. Onaj pu­ko­vnik i onaj ci­vil, što su me­ne i Mi­?u sa­slu­ša­va­li, obi­šli su sva ka­zni­oni­?ka odje­lje­nja i pra­ti­oci­ma iz upra­ve sta­vi­li vi­še pri­mje­da­ba. Ni­sam na­ivan da bih vje­ro­vao da sam to­me i ja ne­kim di­je­lom pri­do­nio. Ra­zlog pro­mje­ni kli­me je si­gur­no odla­zak Ju­re Bi­li­?a i do­la­zak no­vog po­mo­?ni­ka. Je­di­no što se je vre­men­ski slu­?aj­no po­du­da­ri­lo jest da su svi do­bi­li kre­ve­te i pos­te­lji­nu. Ipak, mno­gi do ta­da ne­po­zna­ti kažÂ­nje­ni­ci pri­la­zi­li su mi i bez ri­je­?i mi stis­ka­li ru­ku. Da­nas mi­slim da je to bi­lo vi­še zbog go­vo­ra ko­jeg sam održao u dvo­ra­ni i zbog ?e­ga sam za­gla­vio u “sta­kla­ru”. ?ak su mi se i ne­ki, do­bro po­zna­ti “hadži­je”, po­ku­ša­li do­dvo­ri­ti nu­de­?i me hra­nom i ci­ga­re­ta­ma iz vlas­ti­tih pa­ke­ta. Ni od je­dnog ni­sam ni­šta uzeo, iako sam os­tao ulju­dan.

    Pro­šla je i ve­lja­?a i onaj nje­zin dan vi­ška. Za­dnja tri mje­se­ca ni­su me ši­ša­li do ko­že i ko­sa mi je bi­la pri­li­?no na­ra­sla. Bi­lo je pra­vi­lo da za­tvo­re­nik tri mje­se­ca pri­je izlas­ka smi­je pus­ti­ti ko­su. ?ak mi je za­tvor­ski “fi­ga­ro”, za­tvo­re­nik kao i ja, za par ci­ga­re­ta u fu­šu fa­zo­ni­rao fri­zu­ru. Me­?u­tim, ru­me­ni­lo mi u obra­ze nit­ko ni­je mo­gao utje­ra­ti. Sa­mi­ce su os­ta­vi­le svoj bi­ljeg. Ve? je od ku­?e sti­gao pa­ket s ci­vil­nim odi­je­lom. U ru­ke ?u ga do­bi­ti 24 sa­ta pri­je otpusta. Is­to ta­ko ?u do­bi­ti iz bla­ga­jne no­vac od mog za­ra­?e­nog de­po­zi­ta. Bi­je­da od ne­ko­li­ko sto­ti­na di­na­ra pos­ta­lo je u mo­jim o?i­ma ka­pi­tal. Krva­vo sam ga za­ra­dio.

 NASTAVLJA SE