Rat u Gradu

str. 78. Po?elo je…

    Za­klju­?io sam da ra­zlog mo­ga uhi­?e­nja mo­že bi­ti smje­šten sa­mo u raz­do­blje ra­ta, to­?ni­je izme­?u 1941. i 1945. go­di­ne, da­kle od na­vrše­ne pe­tna­es­te do ne­na­vrše­ne de­ve­tna­es­te go­di­ne ži­vo­ta. Kraj­nje si­tni­?a­vo ana­li­zi­rao sam svoj “lik i dje­lo”, no ni­sam uspi­je­vao na­?i ni­šta što bi oprav­da­va­lo ma­kar i je­dan dan za­tvo­ra. Mi­slio sam da sam ve? ap­sol­vir­an­om go­di­nom lo­go­ra i za­tvo­ra is­pla­tio mje­ni­cu ko­ju mi je no­va vlast po­das­trla na na­pla­tu. Po­slje­di­ca mo­jih ra­zmišÂ­lja­nja bio je ap­so­lu­tni du­še­vni mir, ta­ko da me vi­še ni klju? u bra­vi ?e­li­je ni­je ni naj­ma­nje uzbu­?i­vao. Bi­lo je uža­sno do­sa­dno. Mo­no­to­ni­ju je pre­ki­da­lo sa­mo di­je­lje­nje hra­ne. Ko­li­?in­ski ne­dos­ta­tne i ne­uku­sne obro­ke jeo sam do po­slje­dnje mrvi­ce zna­ju­?i da sa­mo tako mo­gu sa­?u­va­ti po­tre­bi­tu sna­gu. Sva­kog sam da­na sa­ti­ma ko­ra­ci­ma pre­mje­ra­vao ši­ri­nu vla­žne, mra­?ne po­drum­ske pros­to­ri­je. Po­?e­la je je­sen i no­?u mi je, s ob­zi­rom na la­ga­nu odje­?u, bilo hla­dno. Bu­dio sam se pro­mrzao, sav skvr?en u klup­ko. Le­žaj mi je bio be­ton a po­kri­va? ta­va­ni­ca.

    Je­dne me je no­?i pri­li­?no gru­bim udar­cem no­gom pro­bu­dio za­tvor­ski stra­žar i odveo na sa­slu­ša­nje. Glu­ho do­ba no­?i, vri­je­me no­?nih i ljud­skih na­ka­za, ta­ko omi­lje­no svim mo­jim is­tra­ži­te­lji­ma. Je­dnos­ta­vno na­mje­šten ured. Sto­jim na sre­di­ni so­be pred mla­dim ofi­ci­rom OZN-e ko­ji dje­lu­je ?ak ne­za­in­te­re­si­ra­no. Za me­ne sto­li­ce ne­ma. Ofi­cir pre­me­?e ne­ka­kve pa­pi­re s je­dnog kra­ja sto­la na dru­gi uo­p?e ne po­di­žu­?i po­gled. I on­da po­lu­gla­sno pi­ta­nje da li znam za­što sam uha­pšen. Od­go­vo­rio sam ne­ga­ti­vno. Opet du­ža stan­ka. Å u­tnja. Pre­me­?em se s no­ge na no­gu uza­lu­dno po­ku­ša­va­ju­?i s uda­lje­nos­ti od naj­ma­nje dva me­tra ra­za­bra­ti da li se pa­pi­ri pred is­tra­ži­te­ljem odno­se na me­ne. Opet is­to po­lu­gla­sno pi­ta­nje. Po­mi­slih da me prvi put ni­je ?uo i gla­sni­je po­no­vih od­go­vor. Is­tra­ži­telj po­di­že po­gled s pa­pi­ra, po­gle­da ne­ka­ko kroz me­ne i po­lo­ži­vši ru­ku na one pa­pi­re re­?e da je u nji­ma od­go­vor. Å u­tio sam jer sam iz is­kus­tva znao da je to naj­pa­me­tni­je. Ini­ci­ja­ti­va je i ona­ko u nje­go­vim ru­ka­ma. La­ga­no je us­tao iza stola, za­obi­šao ga i stao is­pred me­ne gle­da­ju­?i me kao ri­jet­kog lep­ti­ra. Ni­sam ni pri­mi­je­tio ka­da je po­di­gao ru­ku i sti­snu­tom me ša­kom zvi­znuo po slje­poo­?ni­ci. Pao sam na pod kao gro­mom uda­ren. Pred o?i­ma svje­tla­ci, u uši­ma crkve­na zvo­na. Imao sam sa­mo je­dnu mi­sao: po­?e­lo je. Me­?u­tim, umjes­to da­ljih uda­ra­ca, is­tra­ži­telj mi pru­ži ru­ku i po­di­že me s po­da. Vra­ti­vši se za stol do­ba­ci da mi je tek ma­lo raz­drmao si­ve ?e­li­je ka­ko bih se la­kše sje­tio ra­zlo­ga ha­pše­nju. Sli­je­de­?ih ne­ko­li­ko mi­nu­ta smo šut­je­li a on­da on zvon­cem do­zva stra­ža­ra i na­re­di mu da me vra­ti u ?e­li­ju.

 NASTAVLJA SE