Rat u Gradu

str. 77. Ni prav, ni kriv?

    Lju­ba­zni go­spo­din pred­sta­vio se kao fra Vi­to­mir Je­li­?i?. Bio je gla­var fra­nje­va­?kog re­da u Sa­ra­je­vu. Uz nje­ga je sje­dio pro­fe­sor Omer Džu­dža. Nje­ga ?u ka­sni­je sres­ti u KPD Ze­ni­ca. Izva­dio sam ci­ga­re­te i po­?eo re­dom nu­di­ti. Kad sam po­slje­dnjem u re­du htio pru­ži­ti ku­ti­ju, pro­fe­sor Džudža mi je po­vu­kao ru­ku re­ka­vši da za nje­ga ne­ma ci­ga­re­ta. Do­dao je da je to ma­jor Man­džu­ka, ofi­cir OZN-e, (mi­slim da se zvao Sma­jo) po­zna­ti­ ba­ti­naš. Za­tvo­ren je kao in­for­mbi­ro­ovac. I mi­li­ci­ona­ri ko­ji su di­je­li­li hra­nu ima­li su pre­ma nje­mu odbo­jan stav. Po­ni­ža­va­li su ga i vri­je­?a­li sva­kom pri­li­kom. Bio mi je ra­vno­du­šan, iako sam ga ne­ka­da pod­svje­sno ža­lio. S Olim­pa je pao na dno. Ne­ki su ga iz ?e­li­je zna­li iz vre­me­na kad je bio mo­?an. Go­vo­ri­li su o nje­mu naj­gore. Ona­ko ma­len, ?i­ni mi se i grbav, bio je sav us­tra­šen. Su­dbi­na je pre­ma nje­mu bi­la ja­rac. Ili je Bog po­ka­zao da ga ima i u so­ci­ja­li­zmu.

U raz­go­vo­ru smo ot­kri­li da fra Vi­to­mir odli­?no po­zna­je mo­ga oca, da su ?ak do­bri pri­ja­te­lji. Bio je vi­so­koin­te­li­gen­tan, na­?i­tan i obra­zo­van. Umio je za­ni­mlji­vo pri­po­vi­je­da­ti i mno­ge sam sa­te pro­veo slu­ša­ju­?i ga. Dok me­ne ni­su uo­p?e po­zi­va­li, fra Vi­to­mir je ?es­to išao na sa­slu­ša­nje. Vra­?ao se s vi­dlji­vim tra­go­vi­ma uda­ra­ca na li­cu. Ni­ka­da se ni­je ža­lio. Bio je du­hom iznad sve­ga što se s njim do­ga­?a­lo. Vje­ru­jem da je ta nje­go­va su­pe­ri­or­nost iri­ti­ra­la nje­go­ve is­tra­ži­te­lje. To je re­zul­ti­ra­lo udar­ci­ma. Je­dnom mi je pri­li­kom re­kao da je lu­dost bi­lo što re­?i jer i naj­ma­nje pri­zna­nje vu­?e za so­bom no­vu la­vi­nu pi­ta­nja ko­joj on­da ni­ka­da ne­ma kra­ja. Odlu­?io sam to do­bro upam­ti­ti.

    Na­kon ne­što vi­še od mje­sec da­na pro­zvan sam i izve­den iz ?e­li­je. Ni­sam se sti­gao ni s kim ni poz­dra­vi­ti. Li­si­ce, “ma­ri­ca”, vlak do Ba­nje Lu­ke. Sa že­lje­zni­?ke pos­ta­je ra­vno u po­drum zgra­de u Fran­ko­pan­skoj uli­ci (u toj sam uli­ci ne­ka­da sta­no­vao) u ko­joj je za vri­je­me ra­ta bi­la fi­nan­cij­ska di­re­kci­ja. Go­li be­ton, pri­li­?na vla­ga. U so­bi de­se­tak za­tvor­en­ika, ve­?i­nom sta­ri­ji se­lja­ci. Ni­ma­lo dru­že­lju­bi­vi, ugla­vnom su šu­tje­li. Ja se ni­sam na­me­tao. Najviše sam razmišljao o razlogu mog uhi?enja. Vri­je­me je pro­tje­ca­lo a ra­zu­mno objašÂ­nje­nje ni­sam na­la­zio. Mno­go sam mi­slio i na su­pru­gu i na si­na ko­ji je u tre­nut­ku mog uhi­?e­nja na­vršio dva mje­se­ca. Å to se ti­?e mo­jih “sta­no­da­va­ca”, iz­gle­da da su na me­ne za­bo­ra­vi­li. Ta­kva pat po­zi­ci­ja tra­jala je go­to­vo mj­esec da­na. Bio je to svo­je­vrsni rat ži­va­ca u ko­je­mu sam ja o­ba­ve­zno mo­rao bi­ti gu­bi­tnik. Dru­go­vi­ma se ni­je žu­ri­lo a me­ni je sva­ki dan bio dug kao go­di­na.

 NASTAVLJA SE