Rat u Gradu

str. 75. Uhi?enje !

    U dru­goj po­lo­vi­ci ko­lo­vo­za, za­je­dno s Ton­kom Ikov­cem, po­šte­nja­?i­nom i dra­gim pri­ja­te­ljem ko­je­ga sam uvo­dio u po­sao, bio sam na te­re­nu Vrgor­ca. 26. ko­lo­vo­za sti­gli smo u Met­ko­vi? i u ho­te­lu “Za­greb” ?e­ka­li smo auto­bus za Du­bro­vnik. Upra­vo smo ru­?a­li ka­da je na­šem sto­lu pris­tu­pio je­dan ne­zna­nac i upi­tao tko je od nas Vje­ko­slav La­si?. Ja­vio sam se. Po­zvao me je da po­?em s njim ka­ko bi mi uru­?io tele­gram ko­ji je za me­ne sti­gao iz Du­bro­vni­ka. Bio je to Ni­ko­la Å te­dri?, ko­je­ga sam ka­sni­je ?es­to sre­tao u Du­bro­vni­ku. Ra­dio je u OZN-i. To sam osje­tio ne­kim šes­tim ?u­lom, kao sta­ra li­si­ca kad na­mi­ri­še me­so. S ru­ke sam ski­nuo sat, s prsta vjen­?a­ni prsten, iz dže­pa izva­dio sav no­vac i sve to pre­dao ko­le­gi Ikov­cu s mol­bom da ih uru­?i mo­joj že­ni i ka­že joj što je sa mnom.

    Oti­šao sam sa Å te­dri­?em u ne­da­le­ku zgra­du gdje mi je prio­p?io da sam uhi­?en. Pre­tre­sen sam i od me­ne je tra­že­no da ka­žem gdje mi je oru­žje. Po ne­kim pri­mje­dba­ma shva­tio sam da me drži ofi­ci­rom. ?i­nje­ni­ca je da su tih da­na u oko­li­ci Met­ko­vi­?a lo­vi­li ne­ke ofi­ci­re ko­ji su se kao in­for­mbi­ro­ov­ci odme­tnu­li. Iz to­ga sam za­klju­?io da Å te­dri? ni ne zna za­što me hap­si. Pred njim na sto­lu le­ža­la je ve­li­ka crve­na omo­tni­ca. Pre­ko je­dnog ugla omo­tni­ce bi­lo je vel­ikim slo­vi­ma na­pi­sa­no “ve­za­ti” i ne­ko­li­ko pu­ta pod­vu­?e­no. I stvar­no, ka­da je do­šao poz­vani mi­li­ci­onar, bio sam ve­zan li­si­ca­ma i spro­ve­den u mje­sni za­tvor. U ?e­li­ji sam os­tao do ka­snog po­po­dne­va. Ra­zmišÂ­ljao sam o ra­zlo­gu ha­pše­nja i ni­šta mi pa­me­tno ni­je ni mo­glo pas­ti na um. U su­mrak je po me­ne do­šao je­dan dru­gi mi­li­ci­onar, sta­vio mi opet li­si­ce na ru­ke i spro­veo me na že­lje­zni­?ku pos­ta­ju. Sa­?e­ka­li smo lo­kal­ni vlak za Mos­tar i u nje­ga se ukrca­li. Ima­li smo za­se­bni ku­pe. Iako sam i u vla­ku bio ve­zan, mi­li­ci­onar ni­je ispu­štao šmaj­ser iz ru­ku.

 Sti­ga­vši u Mos­tar, moj me je pra­ti­lac spro­veo u lo­kal­ni za­tvor “]e­lo­vi­nu”. Bi­la je to ?u­ve­na, zlo­gla­sna ku­?a. Odve­den sam do kra­ja je­dnog ho­dni­ka. Mo­rao sam sta­ti u ugao okre­nut zi­du sa na­re­?e­njem da se ne smi­jem okre­tati. Moj spro­vo­dnik je vje­ro­ja­tno sjeo na je­dnu od klu­pa iza mo­jih le­?a. Na­kon du­žeg vre­me­na net­ko je stao iza me­ne i osor­no na­re­dio da se okre­nem. Okre­nu­vši se pred so­bom sam ugle­dao je­dnog mla­?eg ofi­ci­ra. Kad sam od­go­vo­rio na pi­ta­nje ka­ko se zo­vem, do­bio sam dva ta­ko sna­žna ša­ma­ra da sam je­dva os­tao na no­ga­ma. Uz ko­men­tar da mi “maj­ku us­ta­šku” pri­op?io mi je da me oda­vno ?e­ka i da ?e on bi­ti moj is­tra­ži­telj. Na­kon to­ga ušao je u po­kraj­nju so­bu. Još su mi bri­dje­li obra­zi i zvo­ni­lo u uši­ma kad sam po­no­vno za­?uo na­log da se okre­nem. Sa­da je iza me­ne sta­jao dru­gi ofi­cir i ci­je­la se pri­?a po­no­vi­la. Is­to pi­ta­nje, is­ti od­go­vor i no­vi udar­ci uz is­to objašÂ­nje­nje. I taj je ušao kroz is­ta vrata.

 NASTAVLJA SE