Rat u Gradu

str. 73. Malo normalnog života…

    U no­vu, du­bro­va­?ku sre­di­nu uklo­pio sam se re­la­ti­vno brzo. Ra­dio sam svoj po­sao naj­bo­lje što sam umio i mo­gao.

    U 1948. go­di­ni do­šlo je do re­zo­lu­ci­je In­for­mbi­roa. Ni­ti je tko od me­ne tražio ni­ti je me­ni pa­dalo na pa­met bi­lo ka­kvo izjašÂ­nja­vanje. Kli­ma na Ra­dio-sta­ni­ci se pro­mi­je­ni­la. ?la­no­vi kom­par­ti­je za­zi­ra­li su je­dan od dru­go­ga. Ko­ris­ti­li su i naj­ma­nju pri­li­ku za do­ka­zi­va­nje svo­je pra­vo­vjer­nos­ti. Do to­ga vre­me­na, sva­ki tje­dan, mi­slim po­ne­dje­ljkom, ima­li smo sas­ta­nak odje­la i ana­li­zu pret­ho­dnog tje­dna. Pre­ma pro­gram­skoj she­mi ?et­vrtkom je na pro­gra­mu bi­la emi­si­ja pod na­zi­vom:”Iz brat­skog So­vjet­skog Sa­ve­za”. Kraj­nje im­be­cil­ni tek­sto­vi u ko­jim su se svi­nje pra­si­le po pet pu­ta go­dišÂ­nje a ov­ce ja­nji­le po dva tu­ce­ta ja­nja­ca odje­dnom. Sve je ta­mo bi­lo naj, naj… Ra­zu­mlji­vo da se u ta­kve tek­sto­ve ni­sam mo­gao uživje­ti i da se to vje­ro­ja­tno odra­ža­va­lo i na mom ?i­ta­nju. Na je­dnom od sas­ta­na­ka, ne­gdje u pro­lje­?e 1948. go­di­ne, dru­ga­ri­ca Re­?o mi je na­jo­zbi­ljni­je za­mje­ri­la da tek­sto­ve o So­vjet­skom Sa­ve­zu ne ?i­tam s do­vo­ljno odu­še­vlje­nja. Ka­da sam to po­ku­šao ospo­ri­ti, ušut­ka­la me ri­je­?i­ma da ne za­bo­ra­vim tko sam i što sam bio. Po­dvi­vši rep ušu­tio sam do­ni­je­vši ?vrstu odlu­ku da pro­na­?em no­vi po­sao. Mo­ja me je pro­šlost po­?e­la sus­ti­za­ti.

    U pro­sin­cu 1948. go­di­ne po­dnio sam ot­kaz iz “zdrav­stve­nih ra­zlo­ga”. No­vo sam za­po­sle­nje na­šao kod Drža­vnog osi­gu­ra­va­ju­?eg za­vo­da. Ra­dio sam kao te­ren­ski in­stru­ktor zas­tu­pni­ci­ma na te­re­nu i go­to­vo ci­je­li mje­sec pro­vo­dio na pu­to­va­nji­ma. Uz pla­?u sam imao i dne­vni­ce od ko­jih sam dos­ta šte­dio. No­vac mi je i te ka­ko bio po­tre­ban jer je Ma­ri­ja bi­la u bla­go­slo­vlje­nom sta­nju. Moj su te­ren bi­li oto­ci Mljet, Kor­?u­la i Las­to­vo, te Met­ko­vi? i Vrgo­rac. Re­zul­ta­ti mo­ga ra­da bi­li su iz­vrsni i u DOZ-u sam bio ci­je­njen.

    Pos­tao sam otac 25. li­pnja 1949. go­di­ne. Do­bi­li smo si­na. Leb­dio sam u obla­ci­ma vje­ru­ju­?i da mo­ju sre­?u ni­šta ne mo­že po­ta­mni­ti.

 NASTAVLJA SE