Rat u Gradu

str. 72. Zaposlenje i ženidba

    U Du­bro­vni­ku sam na­šao skro­man smje­štaj u pre­no­?i­štu “Sun­ce” ko­je je držala maj­ka mog pri­ja­te­lja Mi­še. Do­bra go­spo­?a Mar­ti­no­vi? pri­hva­ti­la me je kao svo­je di­je­te. Uvi­jek ?u je se s po­što­va­njem i za­hval­nošÂ­?u sje­?a­ti. Mi­šo je ta­da “slu­žio rok” u KPD Ze­ni­ca. Odmah sam po­tra­žio ?o­vje­ka za ko­ga sam imao pre­po­ru­ku. Prvo ra­zo­?a­re­nje, bio je ne­gdje na pu­tu. Å to se mo­glo, ipak sam oti­šao na Ra­dio-sta­ni­cu i pri­ja­vio se na na­tje­?aj. Ka­da sam vi­dio ko­li­ko ima kan­di­da­ta, iz­gu­bio sam i ono ma­lo na­de ko­ju sam imao. Pro­zi­vani smo je­dan po je­dan. Mo­ji su se pret­ho­dni­ci u stu­di­ju za­drža­va­li po pe­tna­es­tak mi­nu­ta­ dok su me­ni iz re­ži­je za­hva­li­li na­kon naj­vi­še pet mi­nu­ta. Ni­je­dan mi tek­st ni­su do­pus­ti­li do­?i­ta­ti.

    Ra­zo­?a­ran i ki­van na sa­mo­ga se­be, si­la­zio sam niz stu­bi­šte. Na po­dno­žju me do­?e­kao vra­tar s ri­je­?i­ma da me di­re­ktor že­li vi­dje­ti. Je­dva sam po­vje­ro­vao vlas­ti­tim uši­ma ka­da me je Pe­ro Ku­šelj, di­re­ktor, upi­tao ka­da mo­gu po­?e­ti ra­di­ti. Ne­što sam za­mu­cao o pret­ho­dnim oba­ve­zama. On me je pre­ki­nuo ri­je­?i­ma da ?e on sve pro­ble­me s mo­jim do­ta­dašÂ­njim po­slo­dav­cem ri­je­ši­ti pu­tem par­tij­skog ko­mi­te­ta. Za­brzao sam s od­go­vo­rom da ?u to sam sre­di­ti. Po­slo­dav­ca, na­ra­vno, ni­sam ni imao. U bla­gaj­ni sam po­di­gao 1.000 di­na­ra pre­duj­ma i sav sre­tan po­tr?ao mo­joj Ma­ri­ji ja­vi­ti ra­do­snu vi­jest. Ve? sli­je­de?eg da­na sje­dio sam u stu­di­ju. Prof. Be­ri­slav Ma­ri­?i? os­tao je uz me­ne još ne­ko­li­ko da­na. On je do mog do­las­ka ho­no­rar­no ra­dio taj po­sao. Mi­slim da se ka­sni­je vra­tio u Za­dar. No­sim ga u naj­lje­pšem sje­?a­nju. U po­sao sam ve­oma brzo ušao. Svi su me su­ra­dni­ci li­jepo pri­mi­li osim še­fi­ce go­vor­nog odje­la u ko­ji sam i ja spa­dao. Ima­la je uvi­jek si­tne, po­tpu­no be­zna­?aj­ne, za­mjer­ke. Vjer­na pa­r­tiji do sa­mo­za­taj­nos­ti. Bi­la je to go­spo­?i­ca, odno­sno dru­ga­ri­ca Men­di Re­?o. Ne­što joj je kod me­ne sme­ta­lo, no ta­da još ni­je zna­la što.

    Ože­nio sam se kon­cem 1947. go­di­ne, to­?ni­je 27. pro­sin­ca, na imen­dan bra­ta Iva­na (Ni­ne), nes­ta­log u Ble­ibur­gu. Krat­ko vri­je­me pri­je mog vjen­?a­nja, u Du­bro­vnik me je do­šao vi­dje­ti po­koj­ni otac. Bio je pu­šten s ro­bi­je, i to na­kon 26 mje­se­ci is­tra­ge i pre­su­de na dvi­je go­di­ne za­tvora. Gri­jeh mu je bio, sta­ja­lo je u pre­su­di, što je za vri­je­me ra­ta održa­vši je­dno pre­da­va­nje na lo­kal­noj ra­dio sta­ni­ci Ba­nje Lu­ke, (a u ko­jem je ple­di­rao za za­ko­ni­tost i hu­ma­ni­zam) ka­ko je kon­sta­ti­ra­lo sud­sko vi­je­?e ba­njo­lu­?kog Okru­žnog su­da, “su­ra­?i­vao” s ne­pri­ja­te­ljem. Moj otac je po pro­fe­si­ji bio pra­vnik, du­go­go­dišÂ­nji su­dac. Za ci­je­lo vrje­me NDH u nje­go­vom po­slu ni­je mu na­?e­na ni­ka­kva in­kri­mi­na­ci­ja. Za bolj­še­vi­?ke su­ce bi­lo je do­vo­ljno što je bio “pri­su­tan”. Tih ne­ko­li­ko da­na kol­iko je bo­ra­vio u Du­bro­vni­ku bio sam pre­sre­tan. Oca sam ve­oma vo­lio i po­što­vao. Ra­no sam ga iz­gu­bio. Na Ba­dnji dan 1949. po­no­vno je uhi­?en, po pri­ja­vi za “ver­bal­ni” de­likt. Odve­den je ra­vno iz kre­ve­ta, bo­les­tan s obos­tra­nom upa­lom plu­?a, u vi­so­koj tem­pe­ra­tu­ri, i od su­ca za pre­krša­je prom­ptno osu­?en na mje­sec da­na za­tvo­ra i šest mje­se­ci izo­la­ci­je. Na sa­ra­jev­skoj zi­mi, u hla­dnoj be­ton­skoj ?e­li­ji, le­žao je bez li­je­?ni­?ke po­mo­?i, bez li­je­ko­va. Pu­šten “pri­je vre­me­na”, sre­di­nom ožuj­ka 1950. go­di­ne, te­žio je sve­ga ?e­trde­se­tak ki­lo­gra­ma na 190 cm vi­si­ne. Umro je dva tje­dna­ ka­sni­je. Ja sam ta­da bio pod is­tra­gom u “Crnoj ku­?i” u Ba­njoj Lu­ci. Da je ta­ta umro, do­znao sam tek na­kon osu­de u ko­lo­vo­zu 1950. go­di­ne.

 NASTAVLJA SE