Rat u Gradu

Str. 71. Normalni život

NO­ĆNA  MO­RA

    U Sa­ra­je­vu sam os­tao kod maj­ke još mje­sec da­na na­kon pu­šta­nja na slo­bo­du, 11. ruj­na 1946. go­di­ne. Ma­ma­ je do­bi­la za­po­sle­nje i svo­jim je ra­dom iz­drža­va­la mla­?eg bra­ta ko­ji je još po­ha­?ao ško­lu. Mo­ja su us­ta bi­la pre­ko­broj­na i bio sam svjes­tan da mo­ram kre­nu­ti svo­jim pu­tem. Uz maj­?i­no pro­ti­vlje­nje, odlu­ku sam ipak pro­veo u dje­lo. Otpu­to­vao sam pono­vno k stri­cu Ni­ko­li u Mos­tar. I ta­mo su se pri­li­ke bi­le smi­ri­le, ni­sam se bo­jao. Ko­na­?no, iz Mos­ta­ra sam s ro­di­te­lji­ma otišao još 1934. go­di­ne i ni­je bi­lo ra­zlo­ga da mi bi­lo tko pri­pi­še ka­kav gri­jeh. Vje­ro­vao sam da bih se mo­ga­o za­po­sli­ti. Na­ža­lost, mo­je pre­zi­me ni­je na­ro­?i­to ko­ti­ra­lo i mo­je su se na­de po­ka­za­le is­pra­znim. Iako me je stric za­drža­vao, stu­pio sam u vezu s ku­mom u Spli­tu i ka­da me je po­zvao da opet do­?em, po­nu­du sam obje­ru­?ke pri­hva­tio.

    U Split sam do­šao u pro­sin­cu 1946. go­di­ne s ne­ko­li­ko di­na­ra u dže­pu ko­je mi je dao stric pred po­la­zak iz Mos­ta­ra. Na vi­še sam mjes­ta tra­žio po­sao. Obi­?no bih bio ot­pre­mljen obe­?a­njem da ?u od­go­vor do­bi­ti pi­sme­no. No ni­ka­da ni­sam pri­mio bi­lo ka­kav od­go­vor. Nas­ta­vio sam ra­di­ti u ku­mo­vom mli­nu. Vo­dio sam ono ma­lo admi­nis­tra­ci­je a po­ne­kad ra­dio i fi­zi­?ki po­sao. Ni­je mi bi­lo te­ško. Rad mi je pru­žao osje­?aj da ni­ko­me ni­sam na te­re­tu.

    Os­tao sam u Spli­tu se­dam mje­se­ci. Moj prij­atelj Emil vi­še ni­je bio u Spli­tu, oti­šao je u Za­greb stu­di­ra­ti. Ste­kao sam no­ve pri­ja­te­lje mo­jih go­di­na, me­?u ko­ji­ma je bi­lo i ne­ko­li­ko Du­bro­v?a­na. Sas­ta­ja­li smo se sva­ku ve­?er. Po­?et­kom lje­ta u po­sjet je iz Du­bro­vni­ka do­šla ne­?a­ki­nja mo­je ku­me. Ži­ve­?i pod is­tim kro­vom po­ma­lo smo se zbli­ži­li. Ne­ko­li­ko sam je pu­ta izveo na ples tro­še­?i ono ma­lo no­va­ca što sam imao. Ni­sam ni opa­zio da sam se za­lju­bio do uši­ju sve dok se Ma­ri­ja ni­je vra­ti­la u Du­bro­vnik. Tu­go­vao sam, bio sam sa­svim iz­gu­bljen. To su uo?i­li i mo­ji du­bro­va­?ki pri­ja­te­lji. Je­dnog me da­na, ona­ko usput, upi­ta­še za­što ne odem u Du­bro­vnik. Re­koh da bih to veoma ra­do u?i­nio, no bo­jim se da bih na­šao za­po­sle­nje. Ve? dan ili dva ka­sni­je re­ko­še mi da je u Du­bro­vni­ku ra­spi­san na­tje­?aj za ra­dio-spi­ke­ra. Ne­ka po­?em po­ku­ša­ti a oni ?e mi da­ti pre­po­ru­ku za ne­ke lju­de. Ka­da sam re­kao ku­mu što na­mje­ra­vam, ni­je se pro­ti­vio. Na­po­me­nuo je sa­mo da se, ako ne uspi­jem, uvi­jek mo­gu vra­ti­ti. Oti­šao sam na tržni­cu i pro­dao po­la svo­je gar­de­ro­be, to jest bo­lji par ci­pe­la i bo­lje hla­?e. Ta­ko sam do­šao do no­va­ca za brod­sku kar­tu i za mo­žda još de­se­tak da­na ži­vo­ta.

 NASTAVLJA SE