Rat u Gradu

str. 70. PREkratka sloboda.

    Me­hme­da Sel­ma­na i Ahme­ta Å e­hi­?a, ko­ji su u op­tužÂ­ni­ci­ ta­ko­?er na­ve­de­ni kao svje­do­ci, ni­sam vi­dio ni­ti za vri­je­me is­tra­ge ni­ti su se po­ja­vi­li pred su­dom. Ne mo­gu re­?i da li sam ih ika­da po­zna­vao. Mo­gu­?a je pre­tpos­tav­ka da su to ona dvo­j­ica mla­di­?a iz par­ka i da su oni me­ne, vje­ro­ja­tno iz Ba­nje Lu­ke, po­zna­va­li. ?i­me sam pos­tao nji­hov “du­žnik” to sa­mo oni zna­ju. Ni njih ni­sam ni­ka­da su­sreo, iako sam u pro­te­klim de­se­tlje­?i­ma ?es­to bo­ra­vio u Sa­ra­je­vu.

    Od izlas­ka iz za­tvo­ra, 11. ruj­na 1946. go­di­ne, do no­vog uhi­?e­nja 25. ko­lo­vo­za 1949. go­di­ne, ži­vio sam slo­bo­dan kao pti­ca, ure­dno pri­ja­vljen i za­po­slen. Pod­svi­je­sno sam vje­ro­vao da sam go­di­nom mo­je mla­dos­ti pla­tio sve pre­tpos­ta­vlje­ne gri­je­he. Na­ža­lost, opet sam se pre­va­rio, bio je to tek dru­gi ?in mo­je oso­bne dra­me.

NASTAVLJA SE