Rat u Gradu

str. 69. Su?enje

    Li­panj, srpanj i ko­lo­voz pro­veo sam u ve­li­koj sku­pnoj so­bi voj­nog za­tvo­ra. Du­go, do­sa­dno, je­dno­li­?no. Naj­ve­?a za­ba­va bor­ba pro­tiv stje­ni­ca ko­je su u groz­do­vi­ma vi­si­le sa stro­pa i no­?u ne­po­grije­ši­vo pi­ki­ra­le na ot­kri­ve­ne di­je­lo­ve ti­je­la. Obi­?no pred ju­tro bi­li smo svi bu­dni. Slu­ša­li smo ot­ki­va­nje bu­ka­gi­ja s no­gu osu­?e­ni­ka na smrt pri­je odvo­?e­nja na egze­ku­ci­ju. Je­dnu sam zo­ru ?uo i po­slje­dnji poz­drav ge­ne­ra­la hrvat­ske voj­ske Do­ma­ni­ka kada su ga odve­li u smrt. Ne­ko su vri­je­me s na­ma u ?e­li­ji bi­li ?e­tni­?ki ko­man­dant Ale­ksan­dar Lje­ljo Pet­ko­vi?, nje­gov brat Bo­ro i ka­pe­tan Žu­gi?. Ka­sni­je nam je net­ko do­nio vi­jest da su po­bje­gli. Ako im je to us­pje­lo, on­da to gra­ni­?i s ne­mo­gu­?im.

    11. ruj­na 1946. go­di­ne izve­den sam pred sud. Su­?e­nja su bi­la ek­spre­sna. Mo­je je tra­ja­lo ne­pu­nih po­la sa­ta. Imao sam od­vjet­ni­ka ko­je­ga sam ta­da prvi put vi­dio. Ni­je se po­ja­vio ni­ti je­dan od u op­tu­žni­ci po­bro­ja­nih svje­do­ka. Za­ni­je­kao sam sve osim pri­pa­dnišÂ­tva Us­ta­škoj mla­de­ži ( to je bio sva­ki ?ak), služenja u PTS-u i po­vla­?e­nja do Ble­ibur­ga. Moj je od­vje­tnik za­tra­žio oslo­ba­?a­nje. I stvar­no, vi­je­?e je izre­klo oslo­ba­?a­ju­?u pre­su­du. Pu­šten sam is­to­ga da­na ka­sno po­sli­je po­dne.

    Imao sam, uko­li­ko se ta­ko mo­že re­?i, sre­?u što sam bio izve­den pred Voj­ni sud, gdje su su­ci bi­li pra­vni­ci. U re­do­vnom su­du par­ti­zan­sku prav­du di­je­li­li su, u to vri­je­me, ne­ka­dašÂ­nji pro­le­te­ri, ma­hom oso­be bez ika­kvih kva­li­fi­ka­ci­ja.

    Ka­kvu je ulo­gu u mom uhi­?e­nju  mo­gao odi­gra­ti Stje­pan Vi­da­ko­vi? ni­ka­da ni­sam sa­znao. Ni­ka­da ga vi­še ni­sam ni su­sreo. Ulo­ga Drage So­ka­la je vi­še ne­go ja­sna. Spa­sa­va­ju­?i vlas­ti­tu gla­vu, pos­tao je pro­vo­ka­tor i ra­dio za OZN-u. Mo­jom sre­?om kod me­ne mu to ni­je us­pje­lo. U KPD Ze­ni­ca, gdje sam iz­drža­vao ka­znu (1951.g.), od ne­kih sam za­tvo­re­ni­ka ?uo da ni­sam bio je­di­na So­ka­lo­va žrtva. Pri­?a­lo se ?ak da su ne­ki iz­gu­bi­li i ži­vot jer ih je taj ne­?o­vjek odveo ra­vno u za­sje­du. No to zna­ju on i nje­go­va sa­vjest, pod pre­tpos­tav­kom da je ima. Za­ni­ma me sa­mo ka­ko je pro­ži­vio ži­vot s tim te­re­tom na du­ši. Pre­vi­še ga pre­zi­rem da bih mu se mo­gao sve­ti­ti.

    O Mu­ha­me­du Ha­dži­?u ali­as Rexu ali­as Å lji­vo­tre­su ni­ka­da se ni­sam ra­spi­ti­vao jer mi je bio po­tpu­no ne­za­ni­mljiv. Da li mu je baj­ka ko­ju je 1946. go­di­ne po­ku­šao pro­da­ti OZN-i po­mo­gla u ka­ri­je­ri, ne mo­gu pro­ci­je­ni­ti.

    ?i­nje­ni­ca je da to nje­go­vo “svje­do­?e­nje” ni­je do­bi­lo for­mu op­tu­žbe. Sto­ga mi ni­je ja­sno ni nje­go­vo na­vo­?e­nje kao svje­do­ka, tim vi­še što se na mo­me su­?e­nju uo­p?e ni­je po­ja­vio. Pu­no ka­sni­je, do­la­ze­?i u Sa­ra­je­vo u po­sjet maj­ci, pro­?i­tao sam u lo­kal­nim no­vi­na­ma da je moj škol­ski drug Mu­ha­med Ha­dži?, di­plo­mi­ra­ni pra­vnik i di­plo­mi­ra­ni eko­no­mist, ime­no­van di­re­kto­rom ne­ke re­pu­bli­?ke in­sti­tu­ci­je (mi­slim da je bi­lo ne­što u sve­zi sa sta­tis­ti­kom). Još ka­sni­je je, sus­ta­vom ne­ka­kvih “bra­va” i “klju­?e­va”, do­gu­rao do sa­ve­znog mi­nis­tra. Ne­da­vno mi je pak net­ko re­kao da kao umi­ro­vlje­nik ži­vi u Sa­ra­je­vu.

 NASTAVLJA SE