Rat u Gradu

str. 67. Pomo? Aliji

    Go­to­vo sva­ki dan odvo­?e­ni smo na sa­slu­ša­va­nje. Pro­la­zi­li smo ka­ko ka­da. Is­tra­ži­te­lji su ne­kad bi­li nje­žni­ji, a ne­kad i ve­oma “ma­nu­el­no” ra­spo­lo­že­ni. O pri­mlje­nim ba­ti­na­ma ni­smo me­?u­so­bno raz­go­va­ra­li. Mo­dri­ca na li­cu, po­lu­za­tvo­re­no oko ili po­dljev krvi go­vori­li su sa­mi za se­be. Dok je re­zul­tat izme­?u me­ne i is­tra­ži­te­lja još bio ne­ri­je­šen, Ali­ja je iz­gle­da bio pri­tje­ran uza zid. U svo­joj mi se mu­ci po­vje­rio. Mo­rao je ne­što do­ja­vi­ti dru­gu ko­ji je le­žao u dru­goj ?e­li­ji, a bio je uhi­?en za is­tu stvar (mi­slim da je bio Ali­jin pro­fe­sor). Je­di­no mjes­to gdje su obo­ji­ca ima­li pris­tup, iako ne is­to­do­bno, bi­la je pra­oni­ca. Sko­va­li smo plan. Ali­ja je na ko­ma­di? pa­pi­ra skri­va­nim vrškom olov­ke na­pi­sao po­ru­ku i os­ta­vio je pod umi­va­oni­kom u pra­oni­ci. Sre­tnom ko­in­ci­den­ci­jom Ali­jin je drug znao ta­li­jan­ski. Is­tu ve­?er u slu­žbi je bio naš mu­zi­kal­ni stra­žar. Po­?eo sam pje­va­ti. Ka­da sam za­pje­vao “Mam­ma”, umjes­to ori­gi­nal­nog tek­sta, ot­pje­vao sam na ta­li­jan­skom po­ru­ku Ali­ji­nom dru­gu da u pra­oni­ci pod umi­va­oni­kom po­tra­ži pi­sam­ce. Fun­kci­oni­ra­lo je, pi­sam­ce je pre­uze­to. Vje­ro­ja­tno je to obo­ji­ci dru­go­va pri­šte­dje­lo mno­go ne­vo­lja. Bio sam sre­tan, ako ve? ni­sam mo­gao po­mo­?i se­bi, po­mo­gao sam svo­me su­pa­tni­ku. Da je stvar pro­va­lje­na, pla­ti­li bi­smo sku­pu ci­je­nu.

    U je­dnoj od ?e­li­ja bi­le su že­ne. Po­ne­kad bi­smo ne­ku, vra­?a­ju­?i se sa sa­slu­ša­nja su­sre­li. Ta­ko sam je­dnom, dok sam ?e­kao da me ?u­var pus­ti u ?e­li­ju, vi­dio mla­du že­nu an­?e­os­ke lje­po­te. Is­pri?ao sam to u ?e­li­ji. Å u­tlji­vi Ivi­ca je pro­go­vo­rio re­ka­vši nam da je ?e­hi­nja, da se zo­ve Vlas­ta, da je op­tu­že­na za su­ra­dnju sa Ges­ta­po­om. ?es­to smo ?u­li njen ko­rak u pro­la­zu is­pred na­še ?e­li­je. I on­da smo je­dnu no? ?u­li ko­ra­ke vi­še lju­di, ne­ko na­te­za­nje i njen krik: zbo­gom. Ka­sni­je smo, ne znam vi­še ni od ko­ga ni ka­ko, ?u­li da je tu no? stri­je­lja­na. U mi­sli­ma sam Ne­po­zna­toj sas­ta­vio pje­smu ko­ju sam po izlas­ku na slo­bo­du i za­pi­sao.

  NE­PO­ZNA­TOJ

 Ne­po­zna­ta že­no bi­la si mi mi­la.

 Vo­lio sam smi­jeh Ti što k’o sre­bro zvo­ni

 kao ka­plja ki­še kad niz stre­hu ro­ni,

 ko­ra­ke Ti vo­lih šu­šta­ve k’o svi­la.

 Lju­bav, stra­na že­no, ne mo­goh Ti da­ti

 jer je lju­bav mo­ja dru­goj da­ro­va­na.

 Po­že­lih da udes ni­kad Ti ne kra­ti

 oba­sja­nih sun­cem sre­tnih ve­drih da­na.

 ?uh gdje ko­rak stra­že sa Tvo­jim se ple­te

 i bli­ži se vra­ta ne­pro­zir­noj sti­je­ni.

 Pro­kle­ta su­dbi­no. Opet ?a­se kle­te

 sa­mo­?e mi da­ješ. Os­ta­vljaš mi tu­gu, dru­ga vjer­na me­ni.

 Ot­ki­nu­ta du­ši, kao bar­šun me­ka

 opro­štaj­na ri­je? mi do­pre do dna du­še.

 Ko­ra­ci Ti za­dnji iz ta­me se ?u­še.

 Pro­šap­tah Ti zbo­gom ti­ho kao je­ka.

 NASTAVLJA SE