Rat u Gradu

str. 66. Uhi?enje

    Go­to­vo is­to­ga tre­nut­ka za­zvo­ni­lo je po­zna­tim si­gna­lom. Bi­la je to ma­ma. Do­ni­je­la je je­lo. Sa­mo što sam joj po­?eo pri­?a­ti o pret­ho­dnom raz­go­vo­ru sa So­ka­lom po­no­vno se ogla­si­lo zvon­ce. Pred vra­ti­ma su sta­ja­la dvo­ji­ca u ko­žnim ka­pu­ti­ma. Upi­ta­li su me ka­ko se zo­vem. Re­kao sam. Po­zva­li su me da po­?em s nji­ma jer sam uha­pšen. ?u­dno, no osje­tio sam ne­ko ola­kša­nje. Pri­je ili ka­sni­je to bi se do­go­di­lo. On­da bo­lje pri­je. Ski­nuo sam sat s ru­ke i pru­žio ga maj­ci. Ma­ma je tra­ži­la da po­?e sa mnom. Htje­la je vi­dje­ti gdje ?e me odves­ti. Do­pus­ti­li su i ma­ma je po­šla s na­ma. Ni­smo du­go ho­da­li. Možda sto­ti­nu me­ta­ra. Skre­nu­vši na prvom uglu gla­vne uli­ce ušli smo u uli­cu ?e­ma­lu­ša i sti­gli pred­ zgra­du za­tvo­ra grad­ske OZN-e. Bi­la je to ne­kad pri­va­tna ku­?a. Mi­slim da ima 4 ili 5 ka­to­va. Opros­tio sam se s maj­kom i bio uve­den u je­dan ured. Tu sam mo­rao is­pra­zni­ti dže­po­ve, ski­nu­ti re­men iz hla­?a i izvu­?i ve­zi­ce iz ci­pe­la. Na­kon to­ga sam odve­den na ta­van ko­ji je bio pre­ure­?en iz­gra­dnjom ve­?eg bro­ja ?e­li­ja. Zi­do­vi su bi­li drve­ni, drvo je bi­lo svje­že. O?i­to sve ne­da­vno na­?i­nje­no. Uba­?en sam u je­dnu ta­kvu “šte­na­ru”. Broj sta­no­vni­ka se u vri­je­me mo­ga bo­ra­ka u njoj mi­je­njao i kre­tao od dva do ?e­ti­ri uzni­ka. Le­ža­je­vi uza zi­do­ve po­put klu­pa, go­lo drvo bez po­kri­va­?a. Moj is­tra­žni za­tvor je za­po­?eo.

    Me­?u na­ma, ne­dra­go­vo­ljnim “ci­me­ri­ma”, vla­da­lo je ne­pi­sa­no pra­vi­lo. Ra­zlog ha­pše­nja ni slu­?aj­no ni­je bio te­ma. Kao da je ta­kvo pi­ta­nje bi­lo ve­oma ne­pris­toj­no. Uos­ta­lom, svi smo bi­li ne­vi­ni, nit­ko ni­je znao ra­zlog uhi­?e­nja, svi smo bi­li žrtve po­gre­ške. Vje­ru­jem da smo se bo­ja­li je­dan dru­go­ga. ?est je bio slu­?aj uba­ci­va­nja “ha­dži­je” u ?e­li­ju, što je bio na­ziv za uba­?e­nog pro­vo­ka­to­ra.

    Od uzni­ka iz mo­je ?e­li­je sje­?am se Ivi­ce (pre­zi­me sam za­bo­ra­vio), na­vo­dno spro­ve­de­no­ga iz ?e­ško-Slo­va­?ke  i Ali­je Ize­tbe­go­vi­?a. Os­ta­li su do­la­zi­li i ubrzo odla­zi­li ta­ko da im ime­na ni­sam za­pam­tio. Ivi­ca je bio po­vu­?en, šu­tljiv i ni­je po­ka­zi­vao že­lju za zbli­ža­va­njem. Na­su­prot nje­mu, Ali­ja je bio otvo­ren, drušÂ­tven i ne­ka­ko suo­sje­?a­jan. ?es­to bi­smo ša­pa­tom do ka­sno u no? raz­go­va­ra­li.

    Na ta­va­nu-za­tvo­ru uvi­jek je bio u slu­žbi po je­dan stra­žar. Bi­lo ih je sva­ko­ja­kih, lju­di, po­lu­lju­di i ne­lju­di. Je­dan se me­?u nji­ma iz­dva­jao do­bro­tom. Kao da je u to drušÂ­tvo za­lu­tao. ?es­to je bio de­žu­ran no­?u. Je­dne je no­?i upi­tao u na­šoj ?e­li­ji da li net­ko zna pje­va­ti. Ja­vio sam se i ota­da sam, kad god je on bio u slu­žbi, mo­rao pje­va­ti. Bi­lo je tu sev­da­li­n­ki, dal­ma­tin­skih pje­sa­ma i šla­ge­ra. Naj­vi­še je vo­li­o ka­da bih pje­vao pje­smu “Mam­ma”, ve­li­ki us­pjeh sla­vnog Gi­glia. Pje­vao sam je uvi­jek na ta­li­jan­skom.

 NASTAVLJA SE