Rat u Gradu

str. 65. Skrivanje

    Us­pje­lo je. Neo­pa­žen od onog pra­ti­oca, ko­ji se za­li­je­pio za za­dnji ulaz, sti­gao sam u stan Laz­za­ri­je­vih. Re­kao sam da ?u kod njih pri­?e­ka­ti ma­mu. Sti­gla je na­kon dva sa­ta. Is­pri­?a­la je da su ne­du­go po mom odlas­ku u stan upa­la dvo­ji­ca u ko­žnim ka­pu­ti­ma tra­že­?i me. Tvrdi­la im je da je k te­ti do­šla sama i da ne zna o ?e­mu go­vo­re. Na­kon to­ga su pre­traži­li ci­je­li stan i bez dalj­njih objašÂ­nje­nja oti­šli. Ma­ma je kod te­te os­ta­la još sat i na­kon to­ga ne­ko vri­je­me lu­ta­la gra­dom pa­ze­?i da li je net­ko pra­ti. Ta­ko je do­šla k me­ni.

    Ka­ko ma­ma ni­je ima­la po­slje­di­ca, jer su ona dvo­ji­ca na­iz­gled prih­vati­li nje­nu tvrdnju, po­mi­slio sam da je u pi­ta­nju ne­ka za­bu­na. Ma­ma je ipak in­zis­ti­ra­la da ne idem ku­?i ne­go da os­ta­nem kod pri­ja­te­lja. Ni­je bi­lo pro­ble­ma i kod obi­te­lji Laz­za­ri os­tao sam tri da­na. Na­kon to­ga pre­šao sam u stan obi­te­lji Vi­da­ko­vi? u is­toj ku­?i sa­mo u dvo­ri­šnom di­je­lu zgra­de. Tu sam tre­bao bi­ti si­gur­ni­ji. Sin go­spo­?e Vi­da­ko­vi? Stje­pan, mla­di? mo­jih go­dina, znao je da me tra­že i da se kri­jem. U naj­bo­ljoj na­mje­ri pre­dlo­žio je da me je­dan nje­gov do­bar znanac (ili je mo­žda re­kao pri­ja­telj?), izve­de iz Sa­ra­je­va, odve­de u Foj­ni­cu i ta­mo pre­da lju­di­ma ko­ji ima­ju si­gu­ran ka­nal za Trst. Neo­dlu­?an, re­kao sam da do­?e taj zna­nac, pa ?u on­da, na­kon raz­go­vo­ra sa njim, do­ni­je­ti odlu­ku.

    Ve? sli­je­de­?eg da­na sti­gao je Dra­go So­kal, mlad ?o­vjek, mo­žda go­di­nu-dvi­je sta­ri­ji od me­ne. Iako sam mu bio po­tpu­ni stra­nac, odmah se pred­sta­vio kao hrvat­ski ?a­snik (spo­mi­njao je ne­ku us­ta­šku pos­troj­bu) ko­ji ima ap­so­lu­tno si­gur­nu ve­zu s “kri­žar­skom gru­pom” Zdrav­ka Pri­mor­ca, smje­šte­nu u bli­zi­ni Foj­ni­ce. Zdrav­ka Pri­mor­ca sam do­bro po­zna­vao, bi­li smo škol­ski dru­go­vi. Znao sam ga kao ide­alis­ta, spre­mnog na sva­ku žrtvu za pra­vu ide­ju. No to sam pre­šu­tio.

    Dra­go So­kal mi se od prvo­ga tre­nut­ka ni­je svi­dio. Pri­?e o broj­nos­ti Pri­mor­?e­ve grupe, odo­ra­ma i oru­žju ko­je po­sje­du­ju, si­gur­nos­ti ka­na­la Sa­ra­je­vo – Trst u?i­ni­le su da se u mo­joj pod­svi­jes­ti upa­li upo­zo­ra­va­ju­?a lam­pi­ca. Pre­li­je­po je zvu­?a­lo da bi mo­glo bi­ti is­ti­ni­to. Osim to­ga, sma­trao sam da ne pos­to­ji ni­ka­kav po­se­ban ra­zlog za mo­je po­no­vno uhi­?e­nje. Nai­vno sam mi­slio da sam lo­go­rom pla­tio no­vom drušÂ­tvu moj pre­tpos­ta­vlje­ni dug. Sto­ga sam So­ka­lu za­hva­lio na spre­mnos­ti da mi po­mo­gne re­ka­vši da mo­ram do­bro pro­mi­sli­ti i da ?u mu se opet ja­vi­ti pre­ko Vi­da­ko­vi­?a. Ni­je mu bi­lo pra­vo, ali je mo­ju odlu­ku mo­rao pri­hva­ti­ti. Kad mi je maj­ka ka­sni­je do­ni­je­la hra­nu, is­pri­?ao sam joj po­po­dne­vni raz­go­vor sa So­ka­lom. Za­je­dno smo za­klju­?i­li da se u to ne upu­štam.

     Vri­je­me sam pro­vo­dio u so­bi­ci u ko­joj sam spa­vao. Maj­ka ili Mi­ro, mla­?i brat, do­no­si­li su mi je­dnom dne­vno hra­nu. Dva da­na ka­sni­je, bi­lo je to 28. ožuj­ka 1946. go­di­ne, oko 17 sa­ti ne­po­zvan je do­šao So­kal. Ta­ko­re­ku? s vra­ta je re­kao da se spa­ki­ram, da ?e­mo kre­nu­ti ?im se smra­?i, jer ?e nas tu no? ?e­ka­ti ve­za. Sje­?am se da je bio ve­oma ner­vo­zan i na­me­tljiv. U me­ni je pro­ra­dio in­stinkt, šes­to ?u­lo. Krat­ko sa­mo odbio nje­go­vu po­nu­du, re­ka­vši da se ne­mam ?e­ga bo­ja­ti, da ni­sam zlo­?i­nac, što ?e is­tra­ga, ako i bu­dem uhi­?en, la­ko do­ka­za­ti. Re­kao mi je da sam lud, da mi se ta­kva pri­go­da vi­še ne­?e uka­za­ti, da ne znam ka­kvi su bo­san­ski za­tvo­ri u ko­ji­ma no? je­de lju­de. Od­go­vorio sam da vi­še ne že­lim ras­pra­vlja­ti i da je­ mo­ja od­lu­ka ko­na­?na. Bi­je­sno mi re­ka­vši da sam ga na­pra­vio bu­da­lom, na­pus­tio je stan.

 NASTAVLJA SE