Rat u Gradu

str. 64. Progonjen

    Je­dnog da­na slu­?aj­no sam na uli­ci su­sreo svo­ga škol­skog ko­le­gu i pri­ja­telja iz Sa­ra­je­va Emi­la Bra­to­lji­?a. I on se od ne­?e­ga sklo­nio u Split. Slu­žbe­no iz zdrav­stve­nih ra­zlo­ga. Ni­sam ga ispi­ti­vao kao što ni­je ni on me­ne. Pos­ta­li smo ne­raz­dru­ži­vi za sve vri­je­me mog bo­rav­ka u Spli­tu, ne­što vi­še od mje­sec da­na. Emil je ži­vio u ku­?i je­dno­ga sve­?e­ni­ka s ko­jim je opet, kao do­ma­?i­ca, ži­vje­la nje­go­va ses­tra po­li­ti­?ki ve­oma crve­no obo­je­na. Sto­ga me je Emil odmah upo­zo­rio da ni­ka­ko ne go­vo­rim o svo­joj pro­šlos­ti. Pa ipak, toj go­spo­?i iz ne­kih ra­zlo­ga ni­sam bio sim­pa­ti­?an, i to mi je ne­dvo­smi­sle­no sta­vlja­la na zna­nje. Ra­di to­ga sam ne­ra­do odla­zio Emi­lu pa je on do­la­zio u ku­?u mog ku­ma. Ka­ko su i Na­ni, ku­mo­voj k?e­ri, do­la­zi­le pri­ja­te­lji­ce, to smo dos­ta vre­me­na pro­vo­di­li u ku­?i mu­zi­ci­ra­ju­?i. Na­ime, Emil je so­li­dno svi­rao gla­so­vir, a ja sam uz nje­go­vu pra­tnju pje­vao. Bi­lo je to li­je­po do­ba po­put mir­ne oaze u mom do ta­da pri­li­?no tur­bu­len­tnom ži­vo­tu. S maj­kom u Sa­ra­je­vu uspos­ta­vio sam pi­sme­nu ve­zu. Obo­je smo sma­tra­li da tre­ba još pri­?e­ka­ti s mo­jim do­las­kom u Sara­je­vo.

     Ra­no uju­tro je­dnog da­na po­lo­vi­com ožuj­ka do­šao je k me­ni Emil i re­kao da ga je nje­go­va gaz­da­ri­ca upo­zo­ri­la da se pres­ta­ne vi­?a­ti sa mnom ľ jer se za me­ne za­ni­ma po­li­ci­ja. Oda­kle njoj to sa­zna­nje ni­je uspio od nje izvu­?i. Sma­trao je da je si­tu­aci­ja ozbi­ljna. Za­hva­lio sam mu na upo­zo­re­nju i na­kon krat­kog sa­vje­to­va­nja s ku­mom ve? sam bio na že­lje­zni­?koj pos­ta­ji. Ni ovo­ga­ pu­ta se ne sje­?am ni ku­da ni ka­ko sam do­šao u Sa­ra­je­vo. Pam­tim sa­mo da je bi­la no? i da sam pje­ši­ce do­šao u stan u ko­je­mu su ma­ma i mla­?i brat ži­vje­li s ma­mi­nom mla­?om ses­trom. Na­še prvo vi­?e­nje na­kon svi­bnja 1945. go­di­ne.

Ne­ko­li­ko prvih da­na u Sa­ra­je­vu ni­sam izla­zio iz ku­?e. Kad sam se sam ponadao da se ne­mam ?e­ga bo­ja­ti, odlu­?io sam s ma­mom po­?i u po­sjet nje­noj tet­ki Pa­uli, udo­vi­ci do­mo­bran­skog boj­ni­ka. Ona je ži­vje­la u ku­?i na po­?et­ku uli­ce iza ve­li­kog sa­ra­jev­skog par­ka. Upu­ti­li smo se kroz park jer je to bio naj­kra­?i put. Bio je dan, ra­no po­po­dne. Ka­da smo pro­la­zi­li po­kraj je­dne klu­pe, na ko­joj su sje­di­la dva mla­di­?a, pri­mi­je­tio sam ka­ko zu­re u nas. Ni­sam ih po­zna­vao. Ipak se na­kon dva­de­se­tak ko­raka os­vrnuh i vi­djeh ka­ko je­dan od njih tr?i pre­ma gla­vnoj uli­ci dok se dru­gi za­pu­tio za na­ma. In­stin­ktom pro­go­nje­ne zvi­je­ri shva­tio sam da ne­što ni­je u re­du, da nas ovaj mla­di? iza nas pra­ti ka­ko bi vi­dio kamo ide­mo. Ma­mi ni­sam mo­rao pu­no objašÂ­nja­va­ti. U dvi­je ri­je­?i do­go­vo­ri­li smo stra­te­gi­ju. U ku­?u ula­zi­mo na ulaz ko­ji je iza zgra­de, ja pro­la­zim kroz stan i pre­ko ve­ran­de na pro­?e­lju izla­zim u vrt i da­lje na uli­cu. Uko­li­ko to sve uspi­je, oti­?i ?u u po­sjet kod na­ših ku­?nih pri­ja­te­lja, obi­telji Laz­za­ri, u “Na­pret­ko­voj pa­la­?i”. S nji­hovim si­no­vi­ma, An­tom, Gaj­tom i na­ro­?i­to Sre­?kom, za­je­dno sam ras­tao. Tu ?u ?e­ka­ti da se ma­ma ja­vi.

 NASTAVLJA SE