Rat u Gradu

str. 63. Split

    Bi­la je prva po­lo­vi­ca ve­lja­?e kad mi je stric re­kao da mo­ram odmah bje­ža­ti iz Mos­ta­ra. Net­ko ga je upo­zo­rio da kru­ži pri­?a ka­ko se nje­gov sin Mi­?e vra­tio iz Aus­tri­je i kri­je se kod ku­?e. Na lis­ti že­lje­nih Mi­?e je kod ta­dašÂ­njih par­ti­za­na, a do­ju­?e­rašÂ­njih ?e­tni­ka, ve­oma vi­so­ko ko­ti­rao. Iz­gle­da da je net­ko za­mi­je­nio Mi­?u sa mnom. No­si­li smo is­tu odo­ru i pod is­tim zna­me­njem po­vla­?i­li smo se kroz Slo­veni­ju. Mi­?e se ni­je vra­tio ni­ti se o nje­mu bi­lo što ?u­lo. Po­se­bno su ga bje­so­mu­?no tra­ži­li ne­ki su­sje­di ko­ji­ma u vri­je­me ra­ta ni­je ni­ka­kvo zlo u?i­nio. Za­što – to su sa­mo oni zna­li. Po nji­ho­vim pri­ja­va­ma ?es­to su pos­ta­vlja­ne za­sje­de i vrše­ni te­me­lji­ti pre­tre­si ku­?e, dok su stric i stri­na bi­li zlos­ta­vlja­ni. Ta­da je u brdi­ma bi­lo još mno­go škri­pa­ra i vje­ro­ja­tno je net­ko Mi­?u me­?u njih svrstao. Na osno­vi gla­sa ko­jeg je ?uo, stric je pre­tpos­ta­vljao da ?e tu no? vrši­ti pre­tres i da bih ja mogao tom pri­li­kom stra­da­ti. Bi­lo je to još do­ba kad se naj­pri­je pu­ca­lo,  a on­da tra­ži­lo is­pra­ve.

    ?im se smrklo, Lju­ba me je pre­ko po­lja odve­la na želje­zni­?ku pos­ta­ju i ja sam vla­kom otpu­to­vao u Met­ko­vi?. Ka­ko sam iz Met­ko­vi­?a do­šao u Split, ne mo­gu se uz naj­bo­lju vo­lju sje­ti­ti. Znam sa­mo da na tom pu­tu ni­sam imao ni­ka­kvih sme­tnji. Ja sam se još iz Mos­ta­ra ja­vio pi­smom mo­me krsnom i kri­zma­nom ku­mu Pa­vu Do­ki ko­ji je s obi­telji ži­vio u Spli­tu. Od­go­vo­rio mi je u naj­kra­?em ro­ku po­zi­vom da do­?em u Split i os­ta­nem ži­vje­ti kao ?lan nje­go­ve obi­telji sve dok moj otac ne bu­de pu­šten iz za­tvo­ra. U okol­nos­tima u ko­jima sam se na­šao, ku­mov po­ziv je bio upra­vo ono što sam tre­bao. Tu sam pril­iku sa za­hval­nošÂ­?u is­ko­ris­tio.

    Kum Pa­vo me je pri­hva­tio, po sta­rom obi­?a­ju kum­stva u Her­ce­go­vi­ni, kao vlas­ti­to di­je­te. To­pli­na, ko­ju sam do­ži­vio u nje­go­voj obi­te­lji, uspor­edi­va je sa­mo s ro­di­telj­skim do­mom. Po­ku­ša­vao sam bi­ti ko­ris­tan ko­li­ko je god bi­lo u mo­joj mo­?i da bih se ba­rem ne­?im odu­žio za do­bro­tu. Po­ma­gao sam u mli­nu na So­lin­skoj ces­ti. Mlin je bio u su­vla­snišÂ­tvu mo­ga ku­ma i nje­go­va pri­ja­te­lja i or­ta­ka Ni­ki­ce Vu­ka­so­vi­?a. Da bih imao svoj di­nar, po­ne­kad bih s no­vos­te­?e­nim pri­ja­te­lji­ma, a bez ku­mo­va zna­nja išao na is­to­var UNRRA-inih bro­do­va. Te­žak, ali i do­bro pla­?en po­sao, ni­je mi te­ško pa­dao. Po­se­bno jer ni­je bio oba­ve­zan ni­ti re­do­vit.

 NASTAVLJA SE