Rat u Gradu

str. 62. bomba?

     Ni­je nam tre­ba­lo dva­put re­?i. Iz mjes­ta smo zgra­bi­li pu­nom brzi­nom, sa­mo nam je ispod no­gu frca­lo ka­me­nje. Ka­ko mi je stri­na Ani­ca ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je na­pra­vi­la opa­nkeľopu­ta­re, bio sam la­gan kao pti­ca. Da sam bio u ci­pe­la­ma, ona­ko tr?e­?i po ka­me­nja­ru slo­mio bih bar no­gu ako ne i vrat. Ro­?ak Bla­go mi je ka­sni­je re­kao da mo­že­mo za­hva­li­ti Bo­gu što je u pa­tro­li bio onaj dru­gi glas (on ga je po­znao i re­kao mi je ime), ko­ji nam je do­vi­knuo da bje­ži­mo.

    Sli­je­de­?ih da­na držao sam se ku­?e i po­ku­ša­vao se spri­ja­te­lji­ti sa stri­?e­vim psom Li­som. Iako ve­oma vo­lim ži­vo­ti­nje i ne bo­jim se psa, bio sam s nji­me uvi­jek na opre­zu. Ve? upo­zo­ren da Li­so na­pa­da bez na­ja­ve, pa­zio sam da mu ne pri­?em pre­bli­zu. Ne znam da li se je moj do­bri stric Ni­ko­la ša­lio ka­da mi je re­kao da Li­so sva­ki put kad ne­ko­ga ugri­ze do­bi­je ve­li­ki ko­mad si­ro­vog me­sa. No ?i­nje­ni­ca je da su Ci­ga­ni u ve­li­kom lu­ku za­obi­la­zi­li ku­?u. Uz stri­?e­vu po­mo? Li­so me je ne­ka­ko pri­hva­tio pa sam znao s nji­me, vo­de­?i ga na lan­cu, pro­še­ta­ti ima­njem. Ipak sam uvi­jek imao os­je?aj da Li­so u me­ni vi­di sa­mo ko­mad si­ro­vog me­sa i da se suz­drža­va je­di­no iz stra­ha od stri­ca.

    Je­dne od tih ve­?e­ri sje­dio sam sa stri­cem u ku­hi­nji. Ve­?e­ra­li smo. I da­nas se sje­?am: uštip­ci i gus­to ki­selo mli­je­ko. Na sto­lu pri­tu­lje­na pe­tro­lej­ka. Iz­nena­da nas je sna­žna ek­splo­zi­ja go­to­vo ba­ci­la sa sto­li­ca. Bo­mba ili ne­što sli­?no ras­prslo se iza sa­me ku­?e. Stric mu­nje­vi­to pu­ha­njem uga­si lam­pu i do­vi­knu mi da le­gnem na pod. U?i­nio sam to bez pre­mišÂ­lja­nja. Me­?u­tim, ni­šta se vi­še ni­je do­go­di­lo. Je­di­no je do nas u ku­hi­nju do­pro mi­ris spa­lje­nog ek­splo­zi­va. Tu sam no? pro­veo ve­oma ne­mirno. Tri de­se­tlje­?a ka­sni­je bio sam u po­sje­tu kod stri­ne Ani­ce ko­ju sam vo­lio kao ro­?e­nu maj­ku. Stric je ve? oda­vno bio umro. U ne­ve­za­nom raz­go­voru sje­ti­li smo se i te da­vne no­?i. I ta­da ro­di­ca Lju­ba, stri­ni­na k?i, ot­kri­va taj­nu. Ona je bi­la ta ko­ja je iza ku­?e  ba­ci­la du­go skri­va­nu ta­li­jan­sku ru­?nu bom­bu. Htje­la me je, ka­že, pres­tra­šiti. U to­me je i vi­še ne­go us­pje­la. To je bi­lo prvi put da je tu ne­po­dop­šti­nu ne­ko­me pri­zna­la. Sje­?a­ju­?i se Lju­be iz onih da­na, pam­tim je kao zdra­vu, sna­žnu še­sna­es­to­go­dišÂ­nja­ki­nju ko­ja se ni­je bo­ja­la ni crnog vra­ga. U sti­lu Ko­za­ka ja­ši­la je stri­?e­ve ne­ose­dla­ne ko­nje, poi­gra­va­la se no­se­?i te­ške te­re­te i kad bi se raz­bje­sni­la – tje­ra­la strah u kos­ti svo­jim vršnja­ci­ma. Sto­ga joj sva­ku ri­je? vje­ru­jem i tu da­vnu psi­nu opra­štam.

 NASTAVLJA SE