Rat u Gradu

str. 61. Mostar

    U to vri­je­me još je dje­lo­va­lo drušÂ­tvo “Na­pre­dak”, smje­šte­no na Je­la­?i­?e­vom trgu, na naj­vi­šem ka­tu zgra­de Grad­ske ka­va­ne. Pre­ko ne­kih zna­na­ca bio sam, kao po­tr?ka­lo, uklju­?en u rad. Tu sam upo­znao i ne­ke ugle­dne za­gre­ba­?ke in­te­le­ktu­al­ce ko­ji su me nas­to­ja­li le­ga­li­zi­ra­ti. Sma­tra­li su da mi bo­go­slo­vna is­ka­zni­ca ne­?e bi­ti do­vo­ljna uko­li­ko me net­ko tko ima tri zrna so­li u gla­vi bu­de le­gi­ti­mi­rao. Po is­ka­zni­ci sam bio re­do­vi­ti slu­ša? ko­ji ni­je imao što tra­ži­ti izvan Bo­go­slo­vi­je, po­go­to­vo no­?u. Ka­ko je net­ko pri­mi­je­tio da imam li­jep ba­ri­ton, upu­tio me je pre­ko ne­ke ve­ze go­spo­?i Ma­ri­ji Bor­?i?, vrsnoj glaz­ben­oj pe­da­go­gi­ci. Na ko­joj je ona gla­zbe­noj in­sti­tu­ci­ji dje­lo­va­la, vi­še se ne sje­?am. Pam­tim da sam bio na audi­ci­ji, da je re­zul­tat po me­ne bio po­vo­ljan. No sve je pa­lo u vo­du onog ?a­sa ka­da su u taj­nišÂ­tvu tra­ži­li da do­ne­sem svje­do­džbu ve­li­ke ma­tu­re. Ni­sam je, na­ra­vno, imao ni­ti sam znao da li je uo­p?e sa­?u­va­na. Ma­tu­ri­rao sam u Sis­ku 1944. go­di­ne. Kad sam u srpnju 1946. go­di­ne po dru­gi put izi­šao iz za­tvora, za­tra­žio sam da mi se iz­da du­pli­kat ma­tu­ral­ne svje­do­džbe. Do­bio sam sli­je­de­?i pi­sme­ni od­go­vor:

 “U ve­zi va­še mol­be za iz­da­va­nje du­pli­ka­ta svje­do­džbe o ispi­tu zre­los­ti, ko­ji ste po­lo­ži­li škol­ske go­di­ne 1943/44., oba­vje­šta­va­mo Vas sli­je­de­?e:

 Na te­me­lju okru­žni­ce Mi­nis­tar­stva pros­vje­te. Odje­la za sre­dnje ško­le br. 14.626ľIVľ1945. od 21. ruj­na 1945. Ko­mi­si­ja za ispi­ti­va­nje svje­do­džbi na ovom za­vo­du ne pri­zna­je Vam svje­do­džbu VIII ra­zre­da i ispi­ta zre­los­ti, jer ste bi­li is­ta­knu­ti us­ta­ški du­žno­snik i us­ta­ški ofi­cir.”

 Do­pis je, u ime Gi­mna­zi­je u Sis­ku, po­tpi­sao di­re­ktor N(iko­la) Cvar.

   Kon­cem si­je?­nja 1946. go­di­ne, ka­da sam je­dne ve­?e­ri kre­nuo u pros­to­ri­je “Na­pret­ka”, pred zgra­dom me je sa­?e­kao je­dan od ta­dašÂ­njih ?el­ni­ka drušÂ­tva. Zgra­bi­vši me za ru­ku, po­veo me je Ju­ri­ši­?e­vom uli­com do zgra­de po­šte, ispri­?a­vši mi pu­tem da su se to­ga po­po­dne­va dvo­ji­ca ci­vi­la ra­spi­ti­va­la za me­ne. Si­gu­ran je da su bi­li iz OZN-e. Dao mi je 300 di­na­ra i re­kao da se za svo­je dobro, a i svih njih, ma­knem iz Za­gre­ba i to odmah. Ne vra­?a­ju­?i se u stan, oti­šao sam ra­vno na ko­lo­dvor i ku­pio kar­tu za Mos­tar. To mi je prvo pa­lo na pa­met. Ra­ci­onal­ni ra­zlog ni­je pos­to­jao osim ?i­nje­ni­ce da mi ta­mo ži­vi stric Ni­ko­la. Odlu­ka kao ta­kva bi­la je glu­pa jer je i stric, kao i sva mo­ja ro­dbi­na, bio obi­lje­žen i pod pas­kom. Po­ka­za­lo se, ipak, da ni sva­ko zlo ni­je sa­mo za zlo.

  Sti­gao sam sre­tno u Mos­tar i u dje­dov­skoj ku­?i, kod stri­ca Ni­ko­le na Ru­dni­ku (taj se zo­ve Vi­ho­vi­?i), os­tao mje­sec dana. Kroz to vri­je­me je ne­ki do­bri an­?eo na­da mnom ši­rio krila. Nit­ko me ni­je di­rao iako se si­gur­no zna­lo tko sam i da sam tu. Bio sam se to­li­ko oslo­bo­dio da sam s ro­?a­kom Bla­gom išao i na si­je­la po pri­ja­telj­skim ku­?a­ma u Ci­mu. Je­dne smo se no­?i za­drža­vali do ve­oma ka­sno. Kre­ta­nje je no­?u bi­lo ri­zi­?no, no mi smo to za­bo­ra­vi­li. Vra­?a­ju­?i se ku­?i ne­kim ka­meni­tim pu­te­ljkom, obo­ji­ca u bi­je­lim ko­šu­lja­ma ispod ka­pu­ti­?a, za­?u­smo iz mra­ka po­ziv da sta­ne­mo i ka­že­mo tko smo. Ja­sno se ?u­lo re­pe­ti­ra­nje pu­ške. Ro­?ak Bla­go kao iz topa od­go­vo­ri da smo ru­da­ri i da ide­mo na smje­nu. Iz za­sje­de se za­?u ps­ovka uz ko­men­tar da ko­ji to ru­da­ri idu u ja­mu u bi­je­lim ko­šu­lja­ma. Is­ti glas nas na­zva “škri­pa­ri­ma” na­re­di­vši da se ne mi­?e­mo s mjesta. Iza su­ho­zi­da, oda­kle su se ?u­li gla­so­vi, nas­ta­de ne­ko ko­me­ša­nje. Za­?u se dru­gi glas ko­ji je upo­zo­ra­vao ne­ko­ga da ne pra­vi glu­pos­ti ve? da nas pus­ti jer da je je­dan od nas dvo­ji­ce Bla­go. Ta­ko­?er nam taj glas do­vi­knu da bje­ži­mo. Ni­je nam tre­ba­lo dva­put re­?i. Iz mjes­ta smo zgra­bi­li pu­nom brzi­nom, sa­mo nam je ispod no­gu frca­lo ka­me­nje. Ka­ko mi je stri­na Ani­ca ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je na­pra­vi­la opa­nke-opu­ta­re, bio sam la­gan kao pti­ca. Da sam bio u ci­pe­la­ma, ona­ko tr?e­?i po ka­me­nja­ru slo­mio bih bar no­gu ako ne i vrat. Ro­?ak Bla­go mi je ka­sni­je re­kao da mo­že­mo za­hva­li­ti Bo­gu što je u pa­tro­li bio onaj dru­gi glas (on ga je po­znao i re­kao mi je ime), ko­ji nam je do­vi­knuo da bje­ži­mo.

 NASTAVLJA SE