Rat u Gradu

str. 60. U ?ekanju UDB-e

    ?e­trde­set go­di­na ka­sni­je bio sam u To­ron­tu, Ka­na­da, u po­sje­tu kod ro­?a­ka Slav­ka La­si­?a ko­ji je još ne­gdje pe­de­se­tih go­di­na po­bje­gao iz mrske Srbo­sla­vi­je. Tu sam upo­znao mno­ge di­vne lju­de, ko­ji­ma je i sa­mi spo­men Hrvat­ske na­kon du­gih de­se­tlje­?a emi­gra­ci­je pu­nio o?i su­za­ma. Ti su ve­liki do­mo­lju­bi za­je­dni­?kim sred­stvi­ma ku­pi­li ne­ko­li­ko de­se­ta­ka he­kta­ra ze­mlje u bli­zi­ni Bram­pto­na, gra­di­?a-sa­te­li­ta To­ron­ta, i tom ima­nju da­li ime “Hrvat­ski cen­tar”. Pos­to­je­?u zgra­du dra­go­vo­ljnim ra­dom pre­ure­di­li su u ne­ku vrstu žu­pnog dvo­ra u ko­je­mu su to­pli ku­tak na­la­zi­li mno­gi hrvat­ski sve­?e­ni­ci emi­gran­ti. Dru­gu gra­?e­vi­nu, ra­ni­je ogro­mno skla­di­šte, pre­ure­di­li su u pri­vre­me­nu crkvu u ko­joj je fra Ber­to Dra­gi­?e­vi?, ne­ka­dašÂ­nji pu­ko­vnik PTS-a, voj­ni sve­?e­nik, re­do­vi­to slu­žio sve­te mi­se. U crkvi, odmah uz ol­tar, na­la­zi­la se ve­li­ka sli­ka po­koj­no­ga kar­di­na­la uzo­ri­tog go­spo­di­na Aloj­zi­ja Ste­pin­ca. Ta­da sam u je­dnom raz­go­vo­ru spo­me­nuo da­ro­va­ne mi ko­šu­lje, od ko­jih sam je­dnu, kao re­li­kvi­ju, ?u­vao u svom do­mu. Ve? ta­da sam odlu­?io da­ro­va­ti je “Hrvat­skom cen­tru”. To sam 1987. go­di­ne, pri­li­kom dru­go­ga­ po­sje­ta Ka­na­di, i u?i­nio, skupa sa sinom. Od du­go­ga sta­ja­nja do­bra­no po­žu­tje­lu ko­šu­lju opra­la je i izbi­je­li­la go­spo­?a Bran­ka Ko­zi­na, ?es­ti­ta Hrva­ti­ca i vjer­ni­ca. Re­?e­no mi je da ?e ko­šu­lja bi­ti, u sta­kle­noj vi­tri­ni, izlo­že­na u crkvi. Iako to ne mo­gu pot­vrdi­ti, vje­ru­jem da je ta­ko i u?i­nje­no.

     Dok sam sa sta­ri­jim sve­?e­ni­kom išao pre­ma izla­zu iz ku­ri­je (ne znam da li je to pra­vi na­ziv), sus­ti­gao nas je onaj mla­di sve­?e­nik i re­kao da se slje­de­?ih da­na ja­vim taj­ni­ku kod ko­je­ga ?u do­bi­ti is­ka­zni­cu slu­ša­?a Bo­go­slo­vnog fa­kul­te­ta Sve­u?i­li­šta u Za­gre­bu. To ?e mi, re­?e, za ne­ko vri­je­me, dok se ne uklju­?im u nor­mal­ni ži­vot, bi­ti dos­ta­tna is­pra­va. Za­hva­lio sam i stišÂ­?u­?i pod ru­kom dvi­je dra­go­cje­ne ko­šu­lje upu­tio se u De­že­li­?e­vu 71, u stan u ko­je­mu je ži­vje­la te­ta Lui­gia, ma­mi­na sta­ri­ja ses­tra.

     Do­la­zak k te­ti Lu­igii, njen stro­gi do­?ek, ski­da­nje odje­?e na stu­bi­štu, šu­re­nje u vre­loj vo­di, obla­?e­nje ?is­te ci­vil­ne odje­?e i prvu no? pro­spa­va­nu na po­du po­kraj kre­ve­ta ve? sam opi­sao. Od te­te sam do­znao da je ta­ta živ, da je u za­tvo­ru u Ba­njoj Lu­ci, a da su ma­ma i mla­?i brat Mi­ro u Sa­ra­je­vu kod ma­mi­ne mla­?e ses­tre Ton­ke, te da ne zna ni­šta o su­dbi­ni mo­ga sta­ri­jeg bra­ta Ni­na. Te­ta je sma­tra­la da bi bi­lo glu­po i?i u Sa­ra­je­vo te je bi­la mišÂ­lje­nja da ?u se za prvo vri­je­me la­kše uto­pi­ti u ma­si u Za­gre­bu. Ve? je ima­la u vi­du moj smje­štaj u je­dnoj ne­kom­pro­mi­ti­ra­noj obi­te­lji. Svoj stan ni­je sma­tra­la za me­ne si­gur­nim jer je i sa­ma o?e­ki­va­la de­lo­ža­ci­ju. Osim to­ga k njoj sam za vri­je­me ra­ta za­la­zio u pu­noj odo­ri i bo­ja­la se pri­ja­ve. Bi­lo je to vri­je­me la­kog op­tu­ži­va­nja. Nje­ne sam ra­zlo­ge shva­tio u po­tpu­nos­ti.

     Ne­ko­li­ko da­na po­sli­je bio sam smje­šten na Kap­to­lu u ku­?i je­dno­ga ka­no­ni­ka kao ?lan obi­telji go­spo­?e Mi­džor, nje­go­ve ro­di­ce. Tih sam da­na pre­uzeo i sve­u?i­li­šnu is­ka­zni­cu Bo­go­slo­vnog fa­kul­te­ta, broj 170, iz­da­tu 29. stu­de­no­ga 1945. go­di­ne. Sa­?u­vao sam je do da­nas. To mi je bi­la je­di­na is­pra­va sve do po­no­vnog uhi­?e­nja 28. ožuj­ka 1946. go­di­ne. Is­ka­zni­ca je crve­ne bo­je sa sli­kom i ve­li­kim okru­glim ži­gom u sre­di­ni ko­je­ga je pe­to­kra­ka zvi­jez­da. Bo­ja i žig su me vi­še pu­ta spa­si­li ne­pri­li­ka kod le­gi­ti­mi­ra­nja u vla­ko­vi­ma ili na uli­ci. S ob­zi­rom na ra­zi­nu pi­sme­nos­ti onih ko­ji su do ta­da ima­li vlast, ?es­to sam su­mnjao da li uo­p?e zna­ju što ima­ju u ru­ci. Uhi­?e­nja su tih da­na bi­la sva­ko­dne­vna, sto­ga sam po da­nu ri­jet­ko izla­zio iz ku­?e, ba­ve­?i se po­gla­vi­to ?i­ta­njem. Ka­no­nik je imao bo­ga­tu i ra­zno­vrsnu knji­žni­cu.