Rat u Gradu

str. 59. Kardinalov dar

    U tre­nu sam osje­tio stru­ja­nje i zra­?e­nje ne­ke po­se­bne to­pli­ne i bla­go­tvor­nos­ti iz Preu­zvi­še­no­ga. Nje­ga je na­pri­je za­ni­ma­lo što znam o su­dbi­ni mo­je obi­te­lji. Re­kao mi je da oca do­bro po­zna i da su pri­ja­te­lji. Oslo­bo­dih se i po­?eh ko­li­ko god sam bo­lje mo­gao sa­bra­no od­go­va­ra­ti na sva nje­go­va pi­ta­nja.

    Moj je otac u mla­dos­ti bio pra­vaš, us­mje­re­nja Mi­le Star­?e­vi­?a, a ka­sni­je se­ni­or ka­to­li­?kog drušÂ­tva “Do­ma­goj”, te je ?es­to, kad bi do­la­zio u Za­greb, po­sje­?i­vao na­dbis­ku­pa Ste­pin­ca. Sje­?am se da nam je otac ti­je­kom ra­tnih godina, ka­da bi se vra­?ao s raz­go­vo­ra u Na­dbis­kup­skom dvo­ru, go­vo­rio ka­ko je Preu­zvi­še­ni ogor­?en zlo­?i­ni­ma bi­lo ?e­tni­ka, bi­lo par­ti­za­na, bi­lo us­ta­ša nad ne­du­žnim pu­kom sa­mo iz ra­zlo­ga po­li­ti­?ke, na­ci­onal­ne ili vjer­ske ne­trpe­lji­vos­ti. Kao i otac na­dbis­kup i moj otac je bio zdvo­jan. Sje­?am se je­dne po­je­di­nos­ti. Za neo­pros­tiv gri­jeh us­ta­ške vlas­ti sma­trao je pre­pu­šta­nje ko­bnoj su­dbi­ni za­gre­ba­?kih Ži­do­va ko­je je sma­trao is­tin­skim hrvat­skim ro­do­lju­bi­ma. U tre­nut­ku raz­go­vo­ra s na­dbis­ku­pom Ste­pin­cem ni­sam još znao da je Preu­zvi­še­ni mo­ju maj­ku i bra­ta, po nji­ho­vu po­vrat­ku iz Ble­ibur­ga, smjes­tio u žu­pni dvor u Ori­ov­cu kod de­ka­na Mar­ti­na Ben­ko­vi­?a ka­ko bi ih za­šti­tio od even­tu­al­nog pro­go­na i zlos­ta­vlja­nja.

    Na­dbis­kup je pi­tao u ko­jim sam lo­go­ri­ma bio, ko­ja je bi­la tra­sa mo­ga “kri­žnog pu­ta”, da li je samnom bi­lo sve­?e­ni­ka i da li se mo­gu sje­ti­ti ime­na ?a­sni­ka iz mog lo­go­ra. Spo­me­nuo sam mno­ga ime­na jer mi je sje­?a­nje bi­lo svje­že. Pam­tim da je onaj mla­di sve­?e­nik ve­?i­nu mo­jih od­go­vo­ra za­pi­sao.

    Pre­tpos­ta­vljam da smo raz­go­va­ra­li po­la sa­ta kad je sta­ri­ja od one dvi­je ?a­sne ses­tre upo­zo­ri­la Preu­zvi­še­nog da je još uvi­jek bo­les­tan i da se ne smi­je za­ma­ra­ti. To mi je obja­sni­lo onu de­ku ko­jom je bio ogrnut. Da li je bio gripo­zan ili je bi­lo ne­što ozbi­ljni­je, ne znam. Shva­ti­vši ovo upo­zo­renje kao znak da je raz­go­vor za­vršen, po­di­goh se. U tom tre­nut­ku Na­dbis­kup re­?e ?a­snoj ses­tri da mi da­dne dvi­je nje­go­ve ko­šu­lje. Na nje­zin pros­vjed po­no­vi zah­tjev. Iz or­ma­ra u toj is­toj so­bi ses­tra izva­di dvi­je bi­je­le ko­šu­lje i pri­li­?no ne­vo­ljko mi ih da­de. (Ka­sni­je sam vi­dio da su bi­le ukra­še­ne Sve­?e­vim ini­ci­ja­li­ma i pas­tir­skim šta­pom, izve­ze­nim si­tnim, fi­nim ve­zom.) Kre­tnjom ru­ke Preu­zvi­še­ni za­us­ta­vi mo­je ri­je­?i za­hva­le. Tad se obra­ti onom mla­dom sve­?e­ni­ku i re­?e mu da mi da­dne 400 di­na­ra. Ovaj iza­?e iz so­be i go­to­vo odmah se vra­ti pru­ži­vši mi no­vac. Za­is­ta sam bio izne­na­?en i ga­nut; ta­da je to bi­lo ve­oma mno­go no­va­ca. Na­kon što me je bla­go­slo­vio, po­no­vno sam Preu­zvi­še­nom po­lju­bio ru­ku i bla­gom kre­tnjom nje­go­ve ru­ke bio otpu­šten.

 NASTAVLJA SE