Rat u Gradu

str. 58. Susret s preuzvišenim Alojzijem Stepincem

SVJE­TLOST  U  TMI­NI

     Kon­cem stu­de­no­ga 1945. go­di­ne, po­sli­je otpus­ta iz za­ro­blje­ni­?kog lo­go­ra u Ko­vi­nu, mo­ji su prvi ko­ra­ci po do­las­ku u Za­greb bi­li us­mje­re­ni na kap­tol, u Ka­te­dra­lu. Ispu­nja­vao sam za­vjet da ?u, ako pre­ži­vim, na taj na­?in za­hva­li­ti Bo­gu.

    Bi­la je ve­?er ka­da sam pje­ša­?e­?i s Gla­vnog ko­lo­dvo­ra sti­gao u Ka­te­dra­lu, ušao i kle­knuo u za­dnji red klu­pa da se po­mo­lim. Ona­ko ša­re­no, odrpa­no i ne­do­vo­ljno obu­?en, mo­rao sam na uli­ca­ma Za­gre­ba sva­kom pro­la­zni­ku upa­da­ti u o?i. No nit­ko me ni­je za­us­ta­vio ni­ti mi se obra­tio. Od is­pra­va sam imao sa­mo otpu­sni­cu iz lo­go­ra. Bi­lo mi je hla­dno i bio sam veoma uzbu­?en. U crkvu sam ušao ne­što pri­je 18 ili 19 sa­ti, to­ga se to­?no ne sje­?am. Crkva je bi­la pra­zna, mra­?na, ?i­ni­lo se da sam bio je­di­ni po­sje­ti­telj. S li­cem me­?u dla­no­vi­ma za­du­bio sam se u mo­li­tvu. I ta­da sam bio ob­da­ren ?u­de­snim do­ži­vlja­jem.

    Osje­tih ne­?i­ju ru­ku na ra­me­nu. Prva po­mi­sao bi­la je da uz me­ne sto­ji mi­li­ci­onar. Pre­trnuo sam od stra­ha. Po­la­ko, okre­nu­vši gla­vu po­gle­dao sam ne­znan­cu u no­ge. Ugle­dah du­ga­?ku crnu ha­lju i shva­tih da kraj me­ne sto­ji sve­?e­nik. Bla­go mi re­?e da za­vršim mo­li­tvu jer mo­ra za­klju­?a­ti crkvu. Žur­no se us­pra­vih s na­mje­rom da odmah odem. Sve­?e­nik me za­us­ta­vi pi­ta­njem da li sam otpu­šten iz lo­go­ra. S ob­zi­rom na mo­ju odje­?u i vri­je­me u ko­jem smo ži­vje­li, bio je to lo­gi­?an za­klju­?ak. Pot­vrdih. Usli­je­di­lo je pi­ta­nje da li sam iz Za­gre­ba. Za­ni­je­kah. No­vo pi­ta­nje: oda­kle sam i ka­ko se zo­vem. Re­koh da sam Her­ce­go­vac i iz­go­vo­rih pre­zi­me. Å to mi je Pe­ro La­si? iz Mos­ta­ra, nas­ta­vi sve­?e­nik. Ako mi­sli na su­ca Pe­ru La­si­?a, to mi je otac, od­go­vo­rih. Do­bro me pro­mo­tri­vši, ne­zna­ni mi sve­?e­nik re­?e da pri­?e­kam dok za­klju­?a crkvu jer mi­sli da bi me net­ko ra­do vi­dio. Neo­dlu­?an, du­bo­ko uzn­emi­ren, po­no­vno kle­knuh. Za­klju­?a­vši vra­ta, sve­?e­nik mi da­de znak da ?e­kam i uda­lji se kroz spo­re­dni izlaz. Po­ja­vio se po­no­vno na­kon de­se­tak mi­nu­ta i re­kao da ga sli­je­dim.

    Pro­šli smo ne­kim ho­dni­ci­ma i stu­bi­šti­ma, ne znam vi­še ni ka­ko ni ku­da, i sti­gli pred je­dna vra­ta. Ni­je mi re­kao ni ka­mo  ide­mo ni tko me že­li vi­dje­ti. Za­ku­ca­vši na vra­ta, sve­?e­nik je ušao. Ja sam os­tao pred vra­ti­ma.

    ?a­sak ka­sni­je vra­ta se otva­ra­ju i po­ja­vlju­je se sve­?e­nik ko­ji mi pri­ša­pnu da po­lju­bim ru­ku Preu­zvi­še­nom. Zbu­njen sam ušao i u sre­di­ni so­be ugle­dao kao svje­tlost u tmi­ni po­zna­ti lik na­dbis­ku­pa Aloj­zi­ja Ste­pin­ca. Sje­dio je u fo­te­lji, ogrnut de­kom. Uz nje­ga je sta­jao je­dan mla­?i sve­?e­nik, a iza nje­go­vih le­?a dvi­je ?a­sne ses­tre. Ko­li­ko me pa­m?e­nje slu­ži mo­gle su bi­ti “bi­je­le ses­tre”, va­ljda iz re­da sv. Vin­ka. No, mo­žda se u tom de­ta­lju va­ram. Moj me je pra­ti­lac la­ga­no gur­nuo i ja pri­?oh crkve­nom po­gla­va­ru. Ka­da mi je pru­žio ru­ku, kle­knuh i po­lju­bih prsten na nje­go­voj ru­ci. Mla­?i sve­?e­nik je ve? pri­nio sto­li­cu i sje­doh na sam nje­zin rub. ?i­ni­lo mi se ne­pri­li­?no sje­di­ti.

 NASTAVLJA SE