Rat u Gradu

Str. 52. pola Križnog puta.

    NE, ovo nije kraj križnog puta, ovo je “samo” prva polovica. Neznam ima li goreg mu?enja, nego pustiti nekoga na slobodu, da bi ga uskoro opet lišio slobode i mu?io skoro do smrti?? Kakvi su to zlo?ina?ki umovi smislili? Isti koji su skoro 50 godina kasnije opet rušili, palili i ubijali?? Neka je ovo paralelno pra?enje muke žrtava iz oba rata OPOMENA svima koji prebrzo zaboravljaju!!!

    Mi­nuo je lis­to­pad i ve? je bi­la dru­ga po­lo­vi­ca stu­de­no­ga. Ne­dos­ta­tno odje­ven i bez pra­vog po­kri­va­?a, a na­ru­še­nih tje­le­snih obram­be­nih sna­ga, trpio sam zi­mu. Ni­sam bio iznim­ka. Ugla­vnom smo se za­drža­va­li u zgra­di. Vje­tar ko­ji je ve­oma ?es­to i ja­ko pu­hao, bio je ve­oma hla­dan. Broj lo­go­ra­ša se pre­po­lo­vio. Osim odvo­?e­nja po­je­di­na­ca pod stra­žom, usli­je­di­lo je i po­ne­ko otpu­šta­nje. Že­lio sam da se i sa mnom ne­što do­go­di ľ je­dno ili dru­go.

    Bio je 20. stu­de­no­ga. To je ju­tro pro­zva­no i mo­je ime. Odmah je re­?e­no da idem ku­?i. Sa so­bom ni­sam po­nio ni­šta za­to što ni­sam ni imao. Po­kri­va? i por­ci­ju os­ta­vio sam na mjes­tu na ko­jem sam le­žao. Ne­kome ?e možda dobro do?i. Dobio sam objavu, jednu vojni?ku kon­zer­vu i ci­je­li hljeb kru­ha. S ne­kom ?u­dnom i ne­ra­zu­mlji­vom tu­gom, ko­ja se mi­je­ša­la s ra­došÂ­?u, opros­tio sam se od onih ko­ji os­ta­ju.

    Išao sam uli­ca­ma bez pra­ti­oca. Znam da sam se bo­jao lju­di ko­je sam su­sre­tao. Iako su me mno­gi pro­mo­tri­li od gla­ve do pe­te, nit­ko mi ni­je re­kao ni je­dnu ru­žnu ri­je?. Na že­lje­zni­?koj pos­ta­ji su mi ovje­ri­li obja­vu i re­kli kad po­la­zi moj vlak. Sje­?am se da sam išao pre­ko Beo­gra­da i da sam ta­mo pre­sjeo. Na­kon cje­lo­dne­vne vožÂ­nje sti­gao sam u Za­greb. Ra­vno s ko­lo­dvo­ra oti­šao sam u Ka­te­dra­lu i ta­mo se po­mo­lio. Tu sam do­ži­vio naj­?u­dni­ju i naj­lje­pšu stvar u svo­me ži­vo­tu. Vi­dio sam ži­vo­ga  sve­ca i bio od nje­ga da­ro­van. No, o to­me po­sli­je. Ve? je bi­la no? ka­da sam oti­šao do sta­na po­koj­ne tet­ke. Pus­ti­la me je u stan tek kad sam na stu­bi­štu sa se­be svu­kao svu odje­?u. Omo­tan ru­?ni­kom mo­rao sam ra­vno u ku­pa­oni­cu. ?e­kao me je apa­rat za bri­ja­nje ko­jim sam obri­jao i po­slje­dnju dla­ku na ti­je­lu. Ka­ko mi je po­sli­je ti­fu­sa ko­sa bi­la opa­la, no­va ko­ja je ra­sla bi­la je još sa­svim krat­ka. Nju je te­ta Lu­igia amnes­ti­ra­la. I on­da pu­na ka­da go­to­vo vre­le vo­de. Na­kon to­ga ?is­to ru­blje i odje­?a. Bi­la je to mo­ja odje­?a ko­ja je tu os­ta­la iz vre­me­na kad sam bio za­no­va­?en. Ve­?e­ra i pra­vi bi­je­li kre­vet, snje­žna pos­te­lji­na. Sve mi se ?i­ni­lo nes­tvar­nim. Tu sam prvu no? ka­sno usnuo i to na pros­tir­ci – po­kraj kre­ve­ta.

    Ta­ko je za­vršio prvi ?in mo­je oso­bne dra­me. Ono što je po­sli­je sli­je­di­lo ni­sam mo­gao ni na­slu­?i­va­ti. Bio sam sre­tan jer sam pro­šao pa­kao i pre­ži­vio.

 NASTAVLJA SE