Rat u Gradu

Str. 51. Tifus

    Dru­gi do­ga­?aj, ne­iz­bri­si­vo ure­zan u mo­je pa­m?e­nje, jest mo­je obo­lje­nje od trbu­šnog i pje­ga­vog ti­fu­sa is­to­do­bno. Ne­ko­li­ko da­na imao sam u?es­ta­le pro­lje­ve, ne­ka­kve to­?ki­ce po ti­je­lu i vi­so­ku tem­pe­ra­tu­ru. Osim me­ne obo­lje­la je još ne­ko­li­ci­na.     Lo­gor­ski je star­je­ši­na to pri­ja­vio lo­gor­skoj upra­vi i odmah smo pre­ba­?e­ni u ne­ke ise­lje­ne pri­va­tne ku­?e u ko­ji­ma je bi­la ka­ran­te­na. Sje­?am se da nas je u so­bi, u ko­joj sam le­žao, bi­lo de­se­tak. Le­ža­li smo na kre­ve­ti­ma. Da li sam pri­mao li­je­ko­ve, tko me je li­je­?io i nje­go­vao, ko­li­ko je to nes­vje­sno sta­nje traj­alo ni­ka­da ni od ko­ga ni­sam sa­znao. Iz tog bu­ni­la sa­?u­vao sam u pod­svi­jes­ti sa­mo je­dno: kao da je moj po­koj­ni otac, vla­snik ne­ka­kvih tvor­ni­ca (po­tpu­no ne­to­?no), bio u Ko­vi­nu i ni­je me htio obi­?i. Tu sam mi­sao no­sio još mje­sec da­na po­sli­je ne mo­gu­?i odvo­ji­ti stvar­no od nestva­r­no­ga. Prva sli­ka ko­ju sam, vra­ti­vši se svi­jes­ti upam­tio, bi­la je mo­ja por­ci­ja i u njoj ?e­ti­ri ma­la ogu­lje­na, hla­dna, ku­ha­na krum­pi­ra. Li­ce svo­je ni­sam mo­gao vi­dje­ti, no zgro­zio sam se vi­dje­v­ši ru­ke i no­ge. Kos­ti pre­svu­?e­ne kožom. Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je vra­?en sam u logor kao re­kon­va­les­cent. Iz­mje­ri­li su me na va­gi u lo­gor­skoj ku­hi­nji. Sa svo­jih 187 cm vi­si­ne te­žio sam 42 ki­lo­gra­ma.

    Svim onim di­vnim lju­di­ma s ko­ji­ma sam mje­se­ci­ma di­je­lio su­dbi­nu, a ?i­ja sam ime­na u naj­ve­?em bro­ju za­bora­vio, du­gu­jem bez­gra­ni­?nu za­hval­nost. Na­tje­ca­li su se, ot­ki­da­ju­?i od svo­jih us­ta, da me po­di­gnu na no­ge. Hra­ni­li su me go­to­vo si­lom, uvi­jek me je pri je­lu net­ko nad­zi­rao. Naš lo­gor­ski ku­har (Kla­i?) uvi­jek mi je da­vao dvos­tru­ku ko­li­?i­nu je­la i dvos­tru­ko kru­ha. Zra­ko­plo­vni sa­tnik Ro­ko Mi­ro­še­vi? uzeo me je pod svo­je i sva­ki dan odne­kle do­ba­vljao li­tru mli­je­ka i hrpe grožÂ­?a. Ka­sni­je sam sa­znao da je pro­dao ne­ke zla­tne pre­dme­te ko­je je ?u­dom uspio sa­?u­va­ti. Žrtvo­vao ih je za me­ne, do ta­da nje­mu po­tpu­nog stran­ca. Pam­tim i Gji­na Su­kna i Zvon­ka Du­spe­ra, ko­ji su se ta­ko­?er is­ka­za­li svo­jim ?o­vje­ko­lju­bljem. Sve što sam do­bi­vao mo­rao sam po­jes­ti. Iz da­na u dan vi­dlji­vo sam do­bi­vao na te­ži­ni i vra­?ao iz­gu­blje­nu sna­gu. Imao sam sre­?u da pre­ži­vim.

 NASTAVLJA SE