Rat u Gradu

Str. 50. PTSP?

      50 strana… niti polovica muka i Križnoga puta.

    Na­ša “ko­mu­na” po­?e­la se ve­oma la­ga­no ali i si­gur­no osi­pa­ti. Vje­ru­jem da je svat­ko od nas že­lio da ve? je­dnom i nje­ga pro­zo­vu ka­ko bi do­šao kraj ne­iz­vje­snos­ti. Iz tog vre­me­na pam­tim dva do­ga­?a­ja. Po­ku­šat ?u ih opi­sa­ti.

    Ne­dos­ta­tak svje­že hra­ne, po­se­bno vo­?a i po­vr?a, iza­zi­vao je krva­re­nje des­ni, kli­ma­nje i krva­re­nje zu­ba. Po­što sam ne­ko­li­ko da­na trpio ve­li­ke bo­lo­ve, ja­vio sam se na pri­ja­vak i za­mo­lio da me se odve­de zu­ba­ru ra­di va­?e­nja zu­ba. Dan ka­sni­je do­bio sam na­oru­ža­nog pra­ti­oca ko­ji me je po­veo u mje­snu bol­ni­cu gdje je bi­la zu­bna am­bu­lan­ta. To je u stva­ri bi­la zgra­da bi­vše du­še­vne bol­ni­ce u Ko­vi­nu. Kad smo ušli u krug bol­ni­ce, vi­dio sam ka­ko ure­?e­nim sta­zama še­ta ve­lik broj lju­di. Svi ko­je sam vi­dio bi­li su u voj­ni­?kim odo­ra­ma, ka­ko mu­škar­ci ta­ko i že­ne. Po mo­me sje­?a­nju pre­te­žno mla­di lju­di. Ra­spi­tu­ju­?i se usput u ko­joj je zgra­di zu­bar, ula­zi­li smo sve du­blje u kom­pleks bol­ni­ce. Ve?ina še­ta­?a bi se za­us­ta­vi­la i pro­ma­tra­la nas dvo­ji­cu. Osje­?ao sam ne­ka­kvu ne­la­go­du. I moj me je pra­ti­lac po­žu­ri­vao.

    Izne­na­da, u na­šoj ne­po­sre­dnoj bli­zi­ni, je­dan se mla­di? sru­šio na ze­mlju, za­pje­nio i po­?eo ur­la­ti ka­ko na­pa­da­ju us­ta­še. Za­uzeo je stav stri­jel­ca za stroj­ni­com i po­?eo gla­som opo­na­ša­ti zvuk mi­tra­ljes­ke pa­ljbe. Vi­kao je da mu do­ve­du te, ima­gi­nar­ne, ne­pri­ja­te­lje da im se “na­pi­je krvi”. I moj ?u­var i ja sta­li smo kao uko­pa­ni. Prvi put u ži­vo­tu vi­dim ne­što sli­?no. ?a­sak dva ka­sni­je sru­ši­la su se još ne­ko­li­ci­na. Sve je odje­ki­va­lo od “ta-ta-ta…” i boj­nih po­kli­?a. Pre­ma na­ma dvo­ji­ci kre­nu­lo je ne­ko­li­ko lju­di. Ni­je slu­ti­lo na do­bro. Moj je pra­ti­lac u hi­pu ski­nuo pu­šku s ra­me­na, odva­lio me kun­da­kom u le­?a i na­re­dio da po­tr?im iz sve sna­ge pre­ma izla­zu iz bol­ni­ce. ?as­kom smo se na­šli na uli­ci.

    Bo­le­sni ku­tnjak me je tre­nu­tno pres­tao bo­lje­ti i slu­žio me još dos­ta go­di­na. Moj mi je stra­žar usput obja­snio da su ono bi­li bi­vši bor­ci ko­ji bo­lu­ju od “ži­v?a­ne bo­les­ti”. Å to ta di­ja­gno­za zna­?i ni­sam sa­znao. U voj­sci u ko­joj sam ja bio ni­ka­da ni­sam su­sreo ni je­dan ta­kav slu­?aj. Da­nas, sje­?aj­u?i se to­ga do­ži­vlja­ja i po­ve­zu­ju­?i mno­ge ka­sni­je spo­zna­je, mi­slim da imam objašÂ­nje­nje.

 NASTAVLJA SE