Rat u Gradu

Str. 48. Prve posjete

    Je­dnog da­na ne­ko­li­ci­na je bi­la pro­zva­na. Neko su vri­je­me staj­ali kod ula­zne ka­pi­je. Ka­pi­ja se otvo­ri­la, ušao je je­dan ofi­cir a za njim ne­ko­li­ko že­na. Bi­la je to ro­dbi­na pro­zva­nih ko­ja ih je, tra­ga­ju­?i od lo­go­ra do lo­go­ra, us­pje­la pro­na­?i.     Ne­ki su­ mo­žda i us­pje­li do­ja­vi­ti gdje se na­la­ze. Do­pu­šte­no im je da se poz­dra­ve, kra­?e vri­je­me raz­go­va­ra­ju i pri­me ono što im je do­ne­se­no. Sva­ki pa­ket ofi­cir je pre­gle­dao. Sa­držaj je bio ugla­vnom odje­?a, hra­na i po­kri­va?. Smje­li su pri­mi­ti i po 100 ci­ga­re­ta i po 100 di­na­ra. Ko­li­ku je vri­je­dnost ta­da 100 di­na­ra pred­sta­vlja­lo ne znam. Ja ni­sam imao ni pre­bi­je­ne pa­re. Po­ka­za­lo se da je to ve­li­ki no­vac. Gle­da­li smo u po­sje­ti­te­lji­ce kao da su s dru­go­ga svi­je­ta. Sve su bi­le mla­?e že­ne, ?is­te, li­je­po obu­?e­ne. Ta­da sam prvi put vi­dio go­spo­?u Me­ri, su­pru­gu sa­tni­ka Gji­na Su­kna, ka­sni­jih ve­li­kih pri­ja­te­lja mo­jih i mo­je obi­te­lji. Si­gu­ran sam da nit­ko me­?u na­ma ni­je za­vi­dio onim sre­tni­ci­ma. Za no­vac ko­ji su pri­mi­li mo­gli su, po odo­bre­nju lo­gor­ske upra­ve, u trgo­vi­na­ma izvan lo­go­ra ku­po­va­ti na­mir­ni­ce i ci­ga­re­te.

    Po­sje­ta je sa­da bi­lo ve?  sva­ki dan. Po­la­ko su se po­?e­la obli­ko­va­ti dva slo­ja. Je­dni ko­ji su ima­li ve­zu s obi­te­lji­ma i ima­li no­va­ca i mi dru­gi ko­ji tu sre­?u ni­smo ima­li. Ja ni­sam ni znao da li su mi maj­ka i brat iz Ble­ibur­ga izni­je­li ži­vu gla­vu, a dru­gi mi nit­ko ni­je ni mo­gao do­?i. Sa­da su ve? sva­ko­dne­vno dvo­ji­ca lo­go­ra­ša s ve­li­kom kor­pom izme­?u se­be išli na pi­ja­cu. Pra­tio ih je je­dan stra­žar, ?es­to bez oru­žja. Oni­ma ko­ji su ima­li no­va­ca ku­po­va­li su i do­no­si­li na­ru­?e­no. Uvi­jek sam gle­dao da bu­dem na dru­gom kra­ju kru­ga ka­da su se oni vra­?a­li. Ni­sam imao sna­ge gle­da­ti ko­ba­si­ce, sir i vrhnje. Me­ni su bi­li ne­dos­tu­pni. Ne že­lim re?i da su oni ko­ji su ima­li no­va­ca bi­li ego­is­ti. Di­je­li­li su s oni­ma ko­ji su im bi­li blis­ki.

     Te da­ne pam­tim sa­mo po je­dno­li­?nos­ti. Po­vre­me­ni po­sje­ti lo­goru, ugla­vnom vi­ših ofi­ci­ra sa­da ve? JA, pos­ta­li su uobi­?a­je­ni. Bi­lo je slu­?a­je­va da su pro­na­šli svog znan­ca iz ra­ni­jih vre­me­na, ve­?i­nom iz vre­me­na za­je­dni­?ke slu­žbe u sta­roj ju­go­sla­ven­skoj voj­sci. Ka­kve su po­slje­di­ce ima­la ta pre­po­zna­va­nja, ne znam. Kod tih obi­la­za­ka ni­smo se mo­ra­li pos­tro­ja­va­ti. Ni­je bi­lo ni pi­ta­nja. O na­ma je sve bi­lo po­zna­to, po­da­ci o svak­ome od nas bi­li su u Upra­vi lo­go­ra. Da­nas vje­ru­jem da ti po­sje­ti vi­ših ofi­ci­ra i ni­su ima­li ne­ku svrhu.

 NASTAVLJA SE