Rat u Gradu

Str. 47. Kovin

    Pri­je su­sre­ta u ne­kom od pret­ho­dnih lo­go­ra ni­ko­ga ni­sam po­zna­vao. Po go­di­na­ma sam sa­svim si­gur­no naj­mla­?i. To mi je ma­la pre­dnost kod di­obe hra­ne. Go­to­vo sva­ki ku­har mi na­li­je gus­tiš i do vrha na­pu­ni por­ci­ju. Vo­de za­dnjih ne­ko­li­ko dana ima do­vo­ljno. Odlu­?io sam opra­ti ru­blje. Net­ko mi je po­klo­nio ko­ma­di? sa­pu­na. Pe­rem u hla­dnoj vo­di jer je va­tru za­bra­nje­no lo­ži­ti. Opra­no ru­blje ne blis­ta, ali vi­še ni ne smrdi. Je­di­no se na­po­la ras­palo. Mo­ja se žli­ca slo­mi­la. Od ko­ma­da drve­ta, po­su­?e­nim no­ži­?em, re­zuc­kam no­vu. Uspi­je­va mi iznad o?e­ki­va­nja.

    Da­ni ko­ji ne­umi­tno pro­la­ze do­sa­dni su i bez ika­kva sa­drža­ja. Ugla­vnom sje­di­mo ili le­ži­mo. Amnes­ti­ra­ni su da­vno oti­šli, a s na­ma se baš ni­šta ne do­ga­?a. Po­ne­kad da­ni­ma nit­ko od lo­gor­skih vlas­ti ni­ti ne pri­vi­ri u naš han­gar. Za ci­je­lo vri­je­me do pre­se­lje­nja lo­go­ra proz­vano je pet-šest lju­di ko­ji su ne­ku­da odve­de­ni i ni­su se vi­še vra­ti­li.

     Ve? je ru­jan. Sad znam da­tu­me i pam­tim da­ne. Prvih da­na ruj­na, to?nog da­tu­ma se ne sje­?am, na­log za po­kret. Sta­je­mo u re­do­ve i op­ko­lje­ni neuobi­?a­je­no ve­li­kim bro­jem pra­ti­la­ca kre­?e­mo na no­vo odre­di­šte. Ma­glo­vi­to se sje­?am da smo dio pu­ta do Ko­vi­na pre­šli pje­ši­ce, a dio smo se vo­zi­li vla­kom. Mo­žda me pa­m?e­nje va­ra pa smo ci­je­li put pre­pje­ša­?i­li, odno­sno vo­zi­li se vla­kom. No to i ona­ko ni­je bi­tno jer na tom putu ni­je ure­do­vao “ka­pe­tan Ja­ru­ga”. Bio je to vre­men­ski re­la­ti­vno kra­tak put. Za put smo do­bi­li ?ak ci­je­li hljeb kru­ha po oso­bi.

     Sti­ga­vši u Ko­vin, bi­li smo smješÂ­teni u zgra­du ne­ka­dašÂ­nje svi­lare, ko­ja je uz pri­li­?no ve­li­ko dvo­ri­šte opa­sa­na bo­dlji­ka­vom ži­com i ?es­tim stra­žar­skim mjes­ti­ma. Ko­li­ko se mo­gu sje­ti­ti, zgra­da je bi­la na dva ka­ta, crve­ne bo­je, vje­ro­ja­tno od ci­gle. Mjes­ta pod kro­vom za sve nas do­vo­ljno. Vo­de ne ne­dos­ta­je. U je­dnom di­je­lu d­vori­šta, uz ži­cu is­ko­pa­ne la­tri­ne. Tu su i ne­ke ma­nje zgra­de, u je­dnoj je ku­hi­nja. Do­bro se sje­?am da je gla­vni ku­har bio in­ten­dantski sa­tnik Ka­i? (ili mo­žda Kla­i?) iz Li­vna. U gra­?an­stvu je bio u?i­telj. Znao je ve­oma do­bro ku­ha­ti. Slje­do­va­nje za ku­hi­nju bi­lo je vo­jni­?ko. Hra­ne je bi­lo do­vo­ljno i nit­ko se ni­je mo­gao po­ža­li­ti da je gla­dan. Kruh je bio bi­je­li, ci­je­li hljeb po oso­bi. Po na­mir­ni­ce za ku­hi­nju odla­zili smo u skla­di­šte izvan ži­ce u pra­tnji sa­mo je­dnog ?u­va­ra. I ja sam išao ne­ko­li­ko pu­ta i uvi­jek se vra­?ao s ne­kim vo­?em ko­jeg bi nam ci­vil­ni ra­dni­ci u skla­di­štu po­klo­ni­li. To sam vo­?e naj­ve­?im di­je­lom pre­da­vao u ku­hi­nju za bo­le­sne me­?u na­ma. ?es­to sam znao do­bi­ti i ci­ga­re­te.

 NASTAVLJA SE