Rat u Gradu

Str. 46. Neamnestirani

    Pa­pi­ri s na­šim poda­ci­ma pre­da­ti su u upra­vu lo­go­ra. Vi­jest o amnes­ti­ji je po­uz­da­na. Stu­pi­la je na sna­gu 3. ko­lo­vo­za. Raz­mje­šta­nje. Ko­ji dan ka­sni­je na­log da se svi hrvat­ski ?a­sni­ci pre­se­le u han­gar broj dva. Ne mo­že­mo svi sta­ti. Ima nas pre­ko ti­su­?u. I ja me­?u nji­ma. Ma­da sam po ?i­nu vo­dnik, iz­gle­da da to ni­kog ne za­ni­ma. Vi­šak lju­di ko­ji ni­je stao u naš, smje­šta­ju u han­gar broj je­dan, odmah do ula­za u lo­gor. Iz­gle­da da su i u upra­vi za­te­?e­ni. Kao da ni sa­mi ni­su zna­li ko­li­ko nas Hrva­ta ima. Sa­da po hra­nu mo­ra­mo i?i or­ga­ni­zi­ra­no u gru­pa­ma po pe­de­set lju­di i is­to se ta­ko vra­?a­ti. Kre­ta­nje po kru­gu sve­de­no je na naj­ma­nju mje­ru. ?e­ka­mo. Kao da ne­što vi­si u zra­ku.

     Ta­ko je pro­te­klo ne­ko­li­ko da­na. On­da je po­?e­lo. Na­kon do­ru­?ka do­la­zi je­dan vi­ši ofi­cir i za­po­vi­je­da “mir­no”. Po je­dnoj lis­ti po­?i­nje pro­zi­va­ti. Oni ko­ji su u na­šem han­ga­ru oda­zi­va­ju se i izla­ze. Us­ko­ro ih je vi­še va­ni ne­go unu­tra. Ofi­cir sa­vi­ja lis­tu i sta­vlja u džep. Na ulaz u han­gar sta­ju dva stra­ža­ra. Oni ko­ji su proz­vani sta­ju u red i upu­?u­ju se pre­ma zgra­di upra­ve uz sa­mu ka­pi­ju lo­go­ra. Po­što ne smi­je­mo izi­?i iz han­ga­ra, vi­še ih ni po­gle­dom ne mo­že­mo pra­ti­ti. Ka­sno po­sli­je po­dne k na­ma pre­se­lja­va os­ta­tak lju­di iz prvog han­ga­ra. Do­bro se sje­?am da nas je bi­lo oko 400. Na nas amnes­ti­ja ni­je pri­mi­je­nje­na.

    Mla­?i ofi­cir na­re­?u­je for­mi­ra­nje stal­nih “?e­ta” od po pe­de­set lju­di. Naj­sta­ri­ji po ?i­nu i go­di­na­ma od­go­vo­ran je za gru­pu i sa­mo on mo­že kon­ta­kti­ra­ti s upra­vom. Na­bra­ja što sve ne smi­je­mo: pri­la­zi­ti ogra­di od ži­ce, do­zi­va­ti pro­la­zni­ke i da­vati im pi­sma, mi­je­ša­ti se s os­tat­kom nje­ma­?kih i dru­gih ne­hrvat­skih ?a­sni­ka, lo­ži­ti va­tru, iza­zi­va­ti tu­?nja­ve i sli­?no. Imam do­jam da se re­žim pre­ma na­ma po­ošÂ­tra­va. Va­ljda, po lo­gi­ci: ?im ni­su amnes­ti­ra­ni, si­gur­no su kri­vi. Ne­ja­san mi je i kri­te­rij po ko­je­mu smo iz­dvo­je­ni. Me­?u na­ma ima do­mo­bran­skih i us­ta­ških ?a­sni­ka, zas­tu­plje­ni su svi ro­do­vi voj­ske. Ima­mo ?ak i zra­ko­plov­ca ko­ji je ci­je­li rat pro­veo na is­to­?nom bo­ji­štu.

 NASTAVLJA SE