Rat u Gradu

Str. 45. Amnestija?

    U pri­?a­ma se is­ti­ca­la te­za da smo mi za­pra­vo do­bro pro­šli. Ipak nas je os­ta­lo ži­vih. Sve one gru­pe ko­je su tje­ra­ne ju­žnom pu­ta­njom, uz Sa­vu, za­vrša­va­le su na pros­to­ri­ma lo­go­ra Ja­se­no­vac, gdje su svi bez iznim­ke po­bi­je­ni. Sa­mo Sve­mo­gu­?i zna ko­li­ko je hrvat­skih voj­nih za­ro­blje­ni­ka i ci­vi­la ba­?e­no u ma­so­vne ja­se­no­va­?ke gro­bni­ce.

    Po­ne­kad je naš vo­?a gru­pe odla­zio u upra­vu lo­go­ra. Bi­li bi po­zva­ni vo­?e iz dru­gih han­ga­ra. Tu su im pri­op?a­va­na ime­na onih ko­ji se mo­ra­ju ja­vi­ti kod ula­za u lo­gor. Mo­ra­li su po­ni­je­ti i sve svo­je stva­ri. Ka­da bi se sku­pi­li, odvo­di­li su ih ne­ka­mo pod stra­žom. Bi­le su to ma­nje gru­pe, de­set do pe­tna­est lju­di. U sva­kom slu­?a­ju sa­mo Hrva­ti. Go­vor­ka­lo se da ih tra­ži OZNA iz gra­do­va u ko­ji­ma su stal­no ži­vje­li. Å to je s nji­ma bi­lo, ne mo­gu svje­do­?i­ti. U lo­gor se vi­še ni je­dan ni­je vra­tio.

    Po­?e­li su odla­zi­ti i ma­nji tran­spor­ti Ni­je­ma­ca. Ni u je­dnoj gru­pi vi­še od dvje­sto­ti­njak lju­di.

    Lo­gor se po­ma­lo po­?eo pra­zni­ti. Sa­da se u ku­hi­nji mo­glo uh­vati­ti i “re­pe­te”. Tre­ba­lo je sa­mo upor­no do­sa­?i­va­ti dje­li­te­lji­ma hra­ne. Ne­ko­li­ko sam pu­ta do­bro ope­kao us­ta žu­re­?i da po­je­dem vre­lu hra­nu i opet sta­nem u red. Ipak to ni­sam ?es­to ra­dio. Sa­mo kad je bio grah.

    Prvih da­na ko­lo­vo­za pro­le­tje­la je od us­ta do us­ta vi­jest da je objavljena amnestija. Sumnja, nevjerica, pritajeno uzbu­?e­nje pa i ra­dost. Svi ko­ji ni­su “okrva­vi­li ru­ke” bit ?e pu­šte­ni ku­?a­ma. Bez obzi­ra u ko­jim su pos­troj­ba­ma slu­ži­li. “Daj, Bo­že, k?e­ri, da te aga uzme…”

   Slu­žbe­ne pot­vrde o amnes­ti­ji ne­ma­mo. Ne­što se ipak do­ga­?a. Vo­?a na­še sku­pi­ne do­no­si je­dno ju­tro hrpu lis­to­va pa­pi­ra i ne­ko­li­ko olo­va­ka. Sva­ki od nas do­bi­va list na ko­je­mu mo­ra na­pi­sa­ti sli­je­de­?e po­dat­ke: ime i pre­zi­me, ime oca, go­di­nu i mjes­to ro­?e­nja, ?in i na­ziv svih pos­troj­bi u ko­ji­ma je slu­žio za vri­je­me ra­ta. Da­lje, mjes­to u ko­je­mu je ži­vio kod izbi­ja­nja ra­ta, mjes­to u ko­je­mu mu da­nas ži­vi obi­telj i sva se­la i gra­do­ve u ko­ji­ma je kao voj­nik bo­ra­vio. Ci­je­li moj cu­rri­cu­lum vi­tae stao je na po­la stra­ni­ce. Vo­jni­?ki ži­vot svo­di se na Za­greb i Hrvat­sko Za­gor­je, gdje sam sa sa­tni­jom bio na te­re­nu. Do 1944. gi­mna­zi­ja­lac. Ni­šta po­se­bno. Ovaj put pi­šem pos­troj­bu pu­nim na­zi­vom. Sa­tni­ju, boj­nu, pu­ko­vni­ju. PTS. Å to bu­de, bit ?e. Ispus­tio sam je­di­no su­dje­lo­va­nje u obra­ni Ba­nje Lu­ke. Zlo­?i­nac po­uz­da­no ni­sam bio. Ka­da sam u bor­bi pu­cao, ?i­nio sam to u sa­moo­bra­ni. A ju­riš je ju­riš, tu ja­ma­?no ne frca­ju zrna gra­ha. Pu­cali su i po me­ni. A ka­da sam ju­ri­šao si­gur­no ni­sam bio u pre­dnos­ti. Ka­ko sam pri­li­kom re­gru­ta­ci­je za­vršio u PTS-u, uo­p?e ni­je bi­tno. Iz svo­je ra­tni­?ke pro­šlos­ti ne­mam se ?e­ga sti­dje­ti, još ma­nje is­pri­?a­va­ti.

 NASTAVLJA SE