Rat u Gradu

Str. 44. Logorski život

    Upo­znao sam i ne­ko­li­ko ta­li­jan­skih ?a­sni­ka-za­ro­blje­ni­ka. Je­zik mi ni­je pre­pre­ka. Mo­žda nas zbli­ža­va i re­la­ti­vno sro­dan men­ta­li­tet. Ne­ko­li­ko pu­ta sam pri­mi­je­tio da iza na­šeg han­ga­ra lo­že va­tru i ne­što ku­ha­ju. Je­dno­ga da­na upi­tah mla­?eg Ta­li­ja­na, s ko­jim sam se naj­vi­še zbli­žio, što to ta­mo ra­de. Na­smi­jao se i re­kao da je to taj­na. Ni­sam inzis­ti­rao. Ko­ji dan ka­sni­je po­tra­žio me je u han­ga­ru i pru­žio mi nje­ma­?ku por­ci­ju s ri­je­?i­ma da je to za me­ne. Por­ci­ja je bi­la to­pla, ni­je ru­žno mi­ri­sa­lo. Re­kao je da pro­bam. Ne­ka vrsta gu­la­ša. Us­ta su mi bi­la pu­na si­tnih, si­tnih košÂ­?i­ca. Upi­tno sam ga po­gle­dao. U smi­je­hu mi je obja­snio, ma­šu­?i pri to­me kao da le­ti, da je to gu­laš od vra­ba­ca. U svo­joj gru­pi ima­ju dvo­ji­cu ko­ji po ci­je­li dan kru­že lo­go­rom. Ta dvo­ji­ca, uvje­tno re­?e­no snaj­pe­ri­s­ti, na­pra­vi­li su pra­?ke i lo­ve vrap­ce. Sva­ki dan ih ubi­ju po tri­de­se­tak. Ku­ha­ju ih s krum­pi­rom. Ima­ju i so­li. Ni­sam pi­tao oda­kle im krum­pir i sol. Znao sam da ima­ju mno­go ci­ga­re­ta i zaklju­?io sam da su uhva­ti­li ve­zu s ne­kim od stra­ža­ra ili mo­žda ku­ha­ra. Si­gur­no ro­bna raz­mje­na. Ci­ga­re­te za sol i krum­pir. Ka­da sam mo­me znan­cu htio vrati­ti o?išÂ­?e­nu i pi­jes­kom do­bro ori­ba­nu por­ci­ju, re­kao mi je da je za­držim. Oda­kle mu, ni­sam ni pi­tao. Pri­hva­tio sam go­to­vo no­vu nje­ma­?ku por­ci­ju sa za­hval­nošÂ­?u. Mo­ja kon­zer­va, ko­ja mi je do­tle slu­ži­la, bi­la je ma­le­na, ne­što pre­ko po­la li­tre. Ona je li­mi­ti­ra­la ko­li­?i­nu hra­ne ko­ju sam na ka­za­nu do­bi­vao, je­dna­ko i dne­vno slje­do­va­nje vo­de.

    Hra­na je ina­?e bi­la je­dno­li­?na. Tjes­te­ni­na, krum­pir, ne­ka vrsta re­pe i ri­jet­ko, ri­jet­ko grah. Zna­lo bi se na­?i i po ko­ji ko­ma­di? me­sa. Pro­ble­ma sa že­lu­cem ni­sam imao. Ugla­vnom sam, ka­ko bi re­kli op­ti­mis­ti, bio po­lu­sit. Ili po­lu­gla­dan, ka­ko bi to li­je­po re­kli pe­si­mis­ti. Kao re­zul­tat pret­ho­dnog gla­do­va­nja, dos­ta sam iz­gu­bio na te­ži­ni. No za­to sam, ba­rem sam se tje­šio, o?­vrsnuo. Ona­ko za­ras­tao u ko­su i za­bra­da­tio si­gur­no ni­sam li­je­po iz­gle­dao. To me je ipak naj­ma­nje bri­nu­lo. Ko­šu­lju ni­sam oprao od po­las­ka na po­vla­?e­nje iz Za­gre­ba. Da­kle, pre­ko dva mje­se­ca. Bo­ja ko­šu­lje je bi­la u skla­du s ne­pra­njem. Osim ci­pe­la, tje­dni­ma ni­sam sa se­be svu­kao ni dio odje­?e. Uos­ta­lom, u odje­?i smo svi spa­va­li. Di­je­lom za­to što ni­smo ima­li po­kri­va­?a, di­je­lom iz stra­ha da nam net­ko no­?u ne ukra­de i ona­ko bi­je­dnu gar­de­ro­bu. Uši­ju sam se go­to­vo po­tpu­no ri­je­šio. Tu su nas u lo­go­ru je­dan­put ras­ku­ži­va­li i to dos­ta us­pje­šno. No to­li­ki us­pjeh ipak tre­ba naj­pri­je pri­pi­sa­ti mo­me sva­ko­dne­vnom “sa­fa­ri­ju”.

 NASTAVLJA SE