Rat u Gradu

Str. 43. Vršac

    Ko­nac srpnja. Da­tu­ma se ne sje­?am. Je­dno ju­tro ve­li­ka gun­gu­la. ?u­je­mo da ide­mo da­lje. Sta­je­mo u re­do­ve i ?im je ko­lo­na us­tro­je­na izla­zi­mo iz tvr?a­ve. Vo­de nas na že­lje­zni­?ku pos­ta­ju i tu se ukrca­va­mo u du­ga­?ku kom­po­zi­ci­ju mar­ve­nih va­go­na.    Va­go­ni ovaj put ni­su pre­trpa­ni, svi mo­že­mo sjes­ti. Na­ša gru­pa je ci­je­la i uz nas ne­što Hrva­ta i Ni­je­ma­ca. Vra­ta su izva­na za­tvo­re­na. Ko­li­ko je pu­to­va­nje tra­ja­lo, za­is­ta vi­še ne znam. Dva ili tri pu­ta smo du­že sta­ja­li na uspu­tnim sta­ni­ca­ma. Ko­na­?no se vra­ta otva­ra­ju, izla­zi­mo, sta­je­mo u re­do­ve i pje­ša­?i­mo do je­dnog ve­li­kog, ži­com ogra­?e­nog kom­ple­ksa gdje je ne­ko­li­ko han­ga­ra s li­me­nim po­luo­kru­glim kro­vo­vi­ma od va­lo­vi­tog li­ma. U no­vom lo­go­ru ve? ima mno­go za­ro­blje­ni­ka. Sti­gli smo u Vršac.

    Pro­na­la­zi­mo smje­štaj za na­šu gru­pu, mi­slim u dru­gom han­ga­ru od ula­za. Tu za­ti­?e­mo ve­?u gru­pu ma­?ar­skih ?a­sni­ka. Još dok smo se smje­šta­li po­ja­vio se je­dan par­ti­zan­ski ofi­cir i za­tražio da se sva­ki dan odre­di gru­pa ko­ja ?e za naš han­gar do­no­si­ti kruh i hra­nu iz cen­tral­ne ku­hi­nje. U na­šem nas han­ga­ru ima ne­ko­li­ko sto­ti­na i još ima slo­bo­dnog mjes­ta. Ve? dru­gi dan sve or­ga­ni­zi­ra­no pro­tje­?e, kao u ka­kvoj mir­no­dop­skoj vo­jar­ni. Je­di­na je ra­zli­ka bo­dlji­ka­va ži­ca oko lo­go­ra i stra­ža­ri uzduž ži­ce. Net­ko iz na­še gru­pe je ?uo, i to nam pre­no­si, da nas u lo­go­ru ima pre­ko pe­tna­est ti­su­?a. Da­ni mi pro­la­ze u lu­ta­nju lo­gorom. Kre­ta­nje nam ni­je ogra­ni­?e­no osim pri­s­tupa ži­ci i ku­hi­nji. Po­ku­ša­vam uspos­ta­vi­ti kon­takt s m­a?ar­skim ?a­sni­ci­ma i na­u?i­ti po ko­ju nji­ho­vu ri­je?. Lju­ba­zni su, ali i re­zer­vi­ra­ni.

   

   Sva­ki dan po vi­še na­jo­bi­?ni­jih mrtva­?kih san­du­ka, na­?i­nje­nih od neo­bra­?e­nih da­sa­ka, izvo­ze na gla­vni ulaz iz lo­gora. Otvo­re­na ko­la sva­ki put mo­ra­ju pro­?i po­kraj na­šeg han­ga­ra ta­ko da ih i pro­tiv vo­lje mo­ram vi­dje­ti. Umrli su u naj­ve­?em bro­ju Ni­jem­ci, uni­šta­va ih di­zen­te­ri­ja. Hi­gi­jen­ski uvje­ti u lo­go­ru su na nis­koj ra­zi­ni. Osno­vni ne­dos­ta­tak je vo­da. Dne­vno do­bi­je­mo li­tru, do­slo­vno li­tru vo­de po oso­bi. Ta ko­li­?i­na je za pi­?e, umi­va­nje, pra­nje por­ci­ja i ru­blja. U svo­jim obi­las­ci­ma vi­dim nje­ma­?ke ?a­sni­ke ko­ji se ?ak i bri­ju. Å to se ti­?e oso­bnih pre­dme­ta, oni su prema na­ma bo­ga­ta­ši. U odno­su na nas, ure­dni su i u svo­jim ?a­sni­?kim odo­ra­ma. Je­di­no ne­ma­ju ?i­no­ve na ra­me­ni­ma. U nji­ho­vom di­je­lu lo­go­ra sve je ure­dno, or­ga­ni­zi­ra­no u pra­vom smi­slu ri­je­?i. No, oni ipak obo­lje­va­ju, a me­?u na­ma ri­jet­ko tko. To­me je ra­zlog, mo­žda, onaj gen vi­ška ko­je­ga mi ima­mo a oni ne­ma­ju, ko­ji nam po­ma­že da se u hi­pu adap­ti­ra­mo i na ne­mo­gu­?e uvje­te. S nji­ma se naj­ma­nje mi­je­ša­mo.

NASTAVLJA SE