Rat u Gradu

Str. 42. Ceduljice

    Da­ni, je­dan na­lik na drugi, pro­la­ze. Kre­?u­?i se ve? po ci­je­loj tvr?a­vi vi­dio sam i ne­ko­li­ko nje­ma­?kih ge­ne­ra­la. I u tim pri­li­ka­ma ima­ju svo­je or­do­nan­ce, mla­de ?a­sni­ke. Uka­zuje im se pu­no po­što­va­nje. To me im­pre­si­oni­ra. Naš je vo­?a uspio odne­kud na­ba­vi­ti ne­ko­li­ko lis­to­va pa­pi­ra i je­dnu olov­ku. Ka­že da sva­ki dan po sto­ti­njak lju­di ide na is­to­var va­go­na. Po­ku­šat ?e da ne­ke od nas uba­ci me­?u one što idu na rad. Mo­žda ?e se pru­ži­ti pri­li­ka da se ne­kom ci­vi­lu do­tu­ri pi­sam­ce za na­še obi­te­lji. Ba­rem oba­vi­jest da smo ži­vi i gdje se na­la­zi­mo. Ja moj ko­mad pa­pi­ra di­je­lim na osam ko­ma­di­?a i na sva­ki ispi­su­jem is­ti tek­st. Ot­pri­li­ke pre­pri­?a­no, is­pi­su­jem tet­ki­nu adre­su u Sa­ra­jevu (gdje su maj­ka i brat ne mo­gu ni­ti na­ga­?a­ti) i mo­lim na­laz­nika ce­du­lje da sa­mo do­pi­sni­com ja­vi da je Lu­jo živ i da se na­la­zi u ?a­sni­?kom lo­go­ru u Pe­tro­va­ra­di­nu. Ako mi uspi­je izi­?i na rad na­umio sam te ce­du­lji­ce ba­ca­ti pro­la­zni­ci­ma pred no­ge. Mo­žda net­ko je­dnu i po­di­gne i u?i­ni za­mo­lje­no. Dan ili dva ka­sni­je stvar­no sam u gru­pi od nas pe­de­se­tak ko­ji ide­mo is­to­va­ri­va­ti va­go­ne. Pra­te nas sa­mo dva stra­ža­ra. Pri­li­ka za si­ja­nje mo­jih ce­du­lji­ca ide­al­na. Do mjes­ta ra­da sve sam ih ve? ba­cio. Ugla­vnom pred že­ne ?i­ji bih po­gled uhva­tio. Ne­ka­ko sam mi­slio da su že­ne osje­?aj­ni­je, po­go­to­vo ako ima­ju dje­cu. Od osam pet je mo­jih ce­du­lji­ca po­di­gnu­to. Pu­no, pu­no ka­sni­je, ka­da sam raz­go­va­rao s danas po­koj­nom tet­kom, re­kla mi je da je stvar­no sti­glo ne­ko­li­ko do­pi­sni­ca. Bi­le su bez ozna­ke po­ši­lja­te­lja, sa­mo s oba­vi­ješÂ­?u da sam živ u Pe­tro­va­ra­di­nu. Bi­la je to za mo­je ve­li­ka utje­ha. Ma­ma je, na­kon sre­tnog po­vrat­ka iz Ble­ibur­ga, kra­?eg bo­rav­ka u Za­gre­bu kod pri­ja­te­lja (u obi­te­lji Re­gi­ne i Ma­ri­ja­na To­ri­?a) i skla­nja­nja u žu­pnom ure­du u Ori­ov­cu, gdje ju je pri­vre­me­no sklo­nio po­koj­ni na­dbis­kup i kar­di­nal Aloj­zi­je Ste­pi­nac, do­šla s mojim mla­?im bra­tom u Sa­ra­je­vo i tu ži­vje­la s tet­kom. Vre­me­nom je do­bi­la ne­ka­kvo za­po­sle­nje u op?i­ni (pro­to­kol, pi­smo­hra­na ili ne­što sli­?no), dok je brat nas­ta­vio sre­dnju ško­lu.

 NASTAVLJA SE