Rat u Gradu

Str. 41. Premla?ivanje

    Izvu­koh se ispod sto­lo­va. Gla­ve go­to­vo svih mo­jih su­dru­go­va bi­le su obli­ve­ne krvlju. Ve­le­?a­snom Pan­dži (Pan­dži­?u?) de­sna je ušna ško­ljka, pos­tra­nim uda­rcem, bri­dom šta­pa, bi­la pre­sje­?e­na na dvo­je. Ja­ko je krva­rio.     Ako je da­nas živ, taj ne­obi­?ni­ oži­ljak mo­ra sva­ko­me upa­da­ti u o?i. Ne sje­?am se da li mu je tko, ka­da i gdje­ tu ra­nu za­šio. Don Zdrav­ko, ko­ji je ci­je­lo vri­je­me os­tao na no­ga­ma, ka­že mi da su ba­ti­na­ši uža­sno za­uda­ra­li al­ko­ho­lom. Mla­di­?i se opi­še i svo­ju pra­vo­vjer­nost do­ka­za­še ži­vo­tinj­ski se iži­vlja­va­ju­?i na na­ma. Pre­tpos­ta­vljam da im je net­ko do­ša­pnuo da su u na­šoj gru­pi sa­mo us­ta­ški ?a­sni­ci.

    Ju­tro smo do­?e­ka­li bu­dni, stal­no na opre­zu. U ne­ko do­ba na vrata do­ni­je­še ma­li ka­zan crne ka­ve. Još dok su di­je­li­li, do­?e onaj mla­di ofi­cir ko­ji nas je po­pisao. Ka­ko se ni­smo mo­gli opra­ti mno­gi­ma su li­ca i odje­?a bi­li krva­vi. Mla­di? se za­bu­lji u nas i upi­ta tko nam je to u?i­nio. Svi šut­imo. Ka­ko je po­no­vio pi­ta­nje net­ko re­?e da je bio mrak, što ni­je is­ti­na, te da ni­ko­ga ni­smo mo­gli vi­dje­ti. Ofi­cir ne­što op­so­va i kao za­pri­je­ti da ?e im on ve? po­ka­za­ti. Po­sli­je ka­ve i po­vršnog umi­va­nja na ?e­smi is­tje­ra­še nas is­pred zgra­de, da­do­še nam lo­pa­te i kram­po­ve i po­ve­do­še na ko­pa­nje la­tri­na. La­tri­ne smo ko­pa­li u sa­mom kru­gu tvr?a­ve. Ko­pa­nje je za­mor­no. Sla­bi smo i is­crplje­ni. Kad smo s ko­pa­njem bi­li pri kra­ju, u krug do­ne­so­še ka­za­ne s je­lom. Sta­do­smo u red i do­bi­smo i mi svoj dio. Å to je bi­lo ne znam, ali sam si­gu­ran da je bi­lo uku­sno.

 

    Oko nas se ugla­vnom ?u­je nje­ma­?ki je­zik. ?u­jem i ta­li­jan­ski i ma­?ar­ski. Pri­la­ze nam “sta­ro­sje­di­oci”. Ne­ko­li­ko no­vih zna­na­ca mi obja­sni­še da se na­la­zi­mo u ?a­sni­?kom lo­go­ru. Hrvat­skih ?a­sni­ka ima ne­ko­li­ko sto­ti­na, os­ta­li su stran­ci. Uku­pno nas ima, na­vo­dno, oko dva­de­set ti­su­?a. Znam sa­mo da su sve zgra­de (bo­lje re­?i di­je­lo­vi tvr?a­ve) za­po­sje­dnu­te od po­dru­ma do kro­va. Krug ili dvo­ri­šte je ta­ko­?er pu­no i tu se spa­va na otvo­re­nom. Kad smo se pre­dve­?er vra­ti­li do stra­žar­ni­ce u ko­joj smo preno­?i­li, po­sla­še nas na­trag s upu­tom da se smjes­ti­mo gdje na­?e­mo slo­bo­dnog mjesta. Drži­mo se za­je­dno. Je­dan­ sta­ri­ji ?a­snik, ?i­jeg se ime­na vi­še ne sje­?am, pre­uzi­ma vod­stvo gru­pi­ce. Sma­tram to nor­mal­nim, ?ak po­tre­bnim. On nas i zas­tu­pa kod upra­ve lo­go­ra u tra­že­nju li­je­?ni­?ke po­mo­?i i sli­?no. Ne­ko­li­ci­na me­?u na­ma pro­na­šla je svo­je znan­ce. Ja oso­bno ni­sam do sa­da sreo ni­ko­ga po­zna­tog.

 

NASTAVLJA SE