Rat u Gradu

Str. 40. Unaprije?enje u poru?nika

    Po­mi­slih da prosvjedujem ali odmah odus­tah. I ona­ko ne bi ima­lo svrhe. Ta­ko sam na ni­ma­lo sve­?an na­?in, krat­kim pos­tup­kom, una­pri­je­?e­n u po­ru­?ni­ka. Taj ?u ?in odni­je­ti i u otpu­sni­ci iz lo­go­ra ko­ja mi je ka­sni­je, na­ža­lost, ne­gdje pro­pa­la. Za­što mi je to onaj ne­zna­nac iz Apa­ti­na na­pra­vio, ni­ka­da ne­?u sa­zna­ti. Vje­ro­ja­tno je onu svo­ju ana­lo­gi­ju izvu­kao iz po­dat­ka: ?ak. Da li mi je to ti­je­kom da­ljnjeg za­ro­blje­nišÂ­tva po­mo­glo ili šte­ti­lo, sam Bog zna. ?ak sam sklon vje­ro­va­ti da me je bo­ra­vak u ?a­sni­?kom lo­go­ru spa­sio od ra­da u ka­kvom srbi­jan­skom ru­dni­ku.

    Ka­da smo svi bi­li po­pi­sa­ni, uve­do­še nas u je­dnu pros­to­ri­ju u pri­ze­mlju stra­žar­ni­ce. Bi­la je do­vo­ljno vel­ika da svi po­sje­da­mo pa ?ak i is­pru­ži­mo no­ge. Na­gon­ski sje­dam uz ve­le­?a­snog don Zdrav­ka Ma­ši­nu. Po­ku­ša­vam mu obja­sni­ti ne­spo­ra­zum oko ?i­na. Tje­ši me da to vi­še ni­je va­žno, da je naj­go­re iza nas. Pi­ta me oda­kle sam po­dri­je­tlom. Ka­žem da sam Her­ce­go­vac. On je iz Pre­kog na oto­ku Uglja­nu. Ispri­?ah mu da je u Pre­ko­me, pri­je ra­ta, moj otac bio agrar­ni su­dac i da sam ta­mo i ja lje­to­vao. Iz­go­vo­ri­vši ta­ti­no krsno ime, don Zdrav­ko spo­me­nu da je ta­tu do­bro po­zna­vao. Odje­dnom mi se u?i­ni još bli­ži.

     Sje­di­mo ti­ho raz­go­va­ra­ju­?i. Smrklo je. Ula­zi je­dan voj­nik i pa­li svje­tlo. Na  stro­pu, vi­se­?i o go­loj ži­ci, ma­la sla­ba ža­ru­lja. Stra­žar izla­zi bez ri­je­?i.  Ma­lo ka­sni­je ula­ze dvo­ji­ca no­se­?i sva­ki po na­ramak ?et­vrta­stih bu­ko­vih šta­po­va (ko­la­ca), de­blji­ne mo­žda 3×3 cen­ti­me­tra. Ba­ci­še ih na go­mi­lu okraj vra­ta i ne po­gle­da­vši nas iza­?o­še. Uz je­dan zid ne­ko­li­ko obi­?nih drve­nih sto­lo­va po­di­gnu­tih je­dan na dru­gi. Uz njih se ka­sni­je is­pru­žam. Tu sam i za­spao. Pro­bu­dio me je tre­sak vra­ta i vi­ka. Ko­je je do­ba no­?i mo­glo bi­ti, ne znam. Ugle­dam ne­ko­li­ko ma­dih voj­ni­ka s onim kol­ci­ma u ru­ka­ma ka­ko uda­ra­ju ko­ga do­hvate. Ka­ko se ko­ji štap slo­mi, uzmu s go­mile dru­gi i ne­mi­lo­srdno, iz sve sna­ge, uda­ra­ju. Do­bih i ja ne­ko­li­ko uda­ra­ca po le­?i­ma. Ru­ka­ma nas­to­jim sa­?u­va­ti gla­vu. Ka­da mi je­dan uda­rac go­to­vo umrtvi de­sno ra­me i ru­ku, po­ku­šah se ?e­tve­ro­nošÂ­ke za­vu­?i pod one sto­lo­ve. Uspio sam sa­kri­ti gla­vu i le­?a, ali su va­ni os­ta­le no­ge i onaj ne­ple­me­ni­ti dio ti­je­la. Plju­šte udar­ci šta­pom i co­ku­lom. Trpim bol, na­da­ju­?i se da ?e ko­na­?no svi oni šta­po­vi bi­ti po­lo­mlje­ni. Ba­ti­na­nje, ka­ko je izne­na­da po­?e­lo, ta­ko je na­glo i pres­ta­lo. Hra­bri ju­no­še izi­?o­še i za so­bom za­klju­?a­še vra­ta.

 NASTAVLJA SE