Rat u Gradu

Str. 39. Petrovaradin

    Pro­ša­vši kroz grad uspi­nje­mo se pre­ma tvr?a­vi. Ula­zi­mo kroz tvr?av­ska vra­ta. Odmah iza ula­za je je­dna ma­nja zgra­da, vje­ro­ja­tno stra­žar­ni­ca. U ?a­su se oko nas oku­pi po­ve­?a gru­pa par­ti­za­na. Zu­re u nas kao da smo ri­jet­ka zvje­rad.     Ra­zmišÂ­ljam ?i­me smo za­slu­ži­li ta­kvu po­zor­nost. Ve­li­ki krug ili bo­lje re­?e­no dvo­ri­šte tvr?a­ve pre­pu­no je lju­di. I oni nas s uda­lje­nos­ti pro­ma­tra­ju. Me­?u nji­ma pri­mje­?u­jem ne­ke u kom­ple­tnim nje­ma­?kim ?a­sni­?kim odo­ra­ma. Na je­dno­me pri­mje­?u­jem ši­ro­ke crve­ne pru­ge pos­tra­ni­?no na hla­?a­ma. Pri­la­zi nam je­dan mla­?i par­ti­zan­ski ofi­cir s obi­?nom škol­skom bi­lje­žni­com u ru­ci. Na­kon upi­ta da li smo gla­dni, na­re­?u­je je­dnom voj­ni­ku da nam do­ne­se kru­ha. Ovaj se vra­?a s ko­ša­rom ve­li­kih okru­glih hlje­bo­va. Po je­dan na nas dvo­ji­cu. U na­šoj nas je gru­pi uku­pno dva­de­set­dvo­je. Ne mo­gu vje­ro­va­ti o?i­ma. Me­ki, svje­ži, kao sni­jeg bi­je­li kruh. Sa mnom kruh di­je­li je­dan ?o­vjek bla­gog izgle­da. Pru­ža mi osje­tno ve­?u po­lo­vi­cu. Po­ku­ša­vam se us­pro­ti­vi­ti, no on re­?e da ni­je gla­dan i da ?e se Bog i da­lje bri­nu­ti za nas.

    Mla­di ofi­cir pri­la­zi je­dnom po je­dnom i pi­ta po­da­t­ke: ime i pre­zi­me, ?in i spe­ci­jal­nost (rod voj­ske), po­slje­dnju voj­nu je­di­ni­cu. ?o­vjek ko­ji je sa mnom po­di­je­lio kruh zo­ve se Zdrav­ko Ma­ši­na. Sa­tnik, voj­ni du­šo­bri­žnik, Dru­ga pu­ko­vni­ja Po­gla­vni­ko­vih tje­le­snih sdru­go­va. Je­dan dru­gi, mršav, ispo­sni­?kog iz­gle­da, pred­sta­vlja se kao Pan­dža (ili Pan­dži?), ime sa­m mu za­bo­ra­vio, fra­nje­vac, ta­ko­?er sa­tnik, ta­ko­?er voj­ni du­šo­bri­žnik. Da­nas se vi­še ne sje­?am u ko­joj je pos­troj­bi bio. Kod os­ta­lih su ?i­no­vi u ra­spo­nu od zas­ta­vni­ka do sa­tni­ka. Ka­ko ja za pro­ma­knu­?e u ?in zas­ta­vni­ka ni­sam ni­ka­da do­bio ni­šta pi­sme­no, ka­da je na me­ne do­šao red, ka­žem ime i pre­zi­me, pje­šak, vo­dnik-?ak i prvi pu­ta iz­go­va­ram i PTS. Mla­di me ofi­cir o?i­to za­?u­?en po­no­vno upi­ta za ?in. Po­no­vih. On po­zva onog “po­zna­ni­ka” iz Apa­ti­na, vo­?u na­ših pra­ti­la­ca i ne­što mu re­?e. Ovaj mu je, stal­no me po­gle­da­va­ju­?i, ne­što objašÂ­nja­vao. Na to me ofi­cir upi­ta što sam po pro­fe­si­ji. Re­koh: stu­dent. Moj od­go­vor krat­ko pro­ko­men­ti­ra ri­je­?i­ma: da­kle po­ru­?nik. To i za­pi­sa u bi­lje­žni­cu.  

 NASTAVLJA SE