Rat u Gradu

Str. 38. Novi Sad

    Na­re­?u­ju nam da sje­dne­mo. Gla­vna ko­lo­na se po­?i­nje po­ma­lo kre­ta­ti. K na­šoj gru­pi­ci pri­la­zi još ne­ko­li­ko stra­ža­ra. Pre­dvo­di ih onaj moj “su­pa­tnik” iz Apa­ti­na, la­žni pri­pa­dnik “Vra­žje di­vi­zi­je”.     Pri­la­zi mi na­smi­je se i re­?e: Eto, moj po­ru­?ni­?e, opet smo za­je­dno. Za­ble­nuo sam se u nje­ga. Po­la­ko mi ula­zi u svi­jest da me na­zvao po­ru­?ni­kom. Pro­tu­slo­vi­ti ne­ma svrhe. A ka­ko mi se grlo sti­slo su­mnjam da bih i gla­sa mo­gao pus­ti­ti. Za­?e­lje ko­lo­ne je ve? u na­šoj vi­si­ni. Na­re­?u­je nam da se pos­tro­ji­mo. U tre­nut­ku, si­gu­ran da nit­ko me­?u nama ni­je o to­me ni pro­mi­slio, sta­li smo u tro­re­do­ve. Kao da je i drža­nje ove na­še ša­?i­ce ja­da dru­ga­?i­je. Pri­klju­?u­je­mo se odmah iza za­?e­lja gla­vne ko­lo­ne. Di­je­le nas sa­mo dva stra­ža­ra is­pred nas. Pra­ti­oci su i bo­?no i iza nas. Ot­pri­li­ke je­dan stra­žar na nas dvo­ji­cu. Pre­pla­vi me ne­ka­kav ri­tam i spo­znah da ide­mo u ko­rak. Ma­la, dro­nja­va, ali ipak voj­ni­?ka pos­troj­ba. Na­ši pra­ti­oci ne pro­go­va­ra­ju. I mi, svat­ko za­ba­vljen svo­jim mi­sli­ma, šut­imo.

    Ula­zi­mo u No­vi Sad. Na uli­ca­ma se sku­plja svi­jet. Sa­mo pro­ma­tra­ju. Po­gle­di me­kši, u zra­ku se ne osje­?a mržnja. Ne sje­?am se ni­ka­kvih do­ba­ci­va­nja ni­ti ka­kvog ispa­da. Po kre­ta­nju ko­lo­ne imam do­jam da nas pro­vo­de grad­skim uli­ca­ma da bi nas što vi­še lju­di vi­dje­lo. Na­kon du­gog ho­da na­šu malu sku­pi­nu za­us­ta­vlja­ju is­pred ne­ke zgra­de. Gla­vna ko­lo­na ide da­lje i nes­ta­je iza ne­kog ugla. Zgra­da pred ko­jom smo ok­i?e­na je zas­ta­va­ma. Vo­?a na­ših pra­ti­la­ca ula­zi u zgra­du. Mi sto­ji­mo po­sred uli­ce. Iz­gle­da mi da smo u stro­gom cen­tru gra­da. Na­kon ne­kog vre­me­na pri­la­ze ne­ki lju­di i pi­ta­ju mogu li nam da­ti ko­ju ci­ga­re­tu. Stra­ža­ri do­pu­šta­ju i us­ko­ro sva­ki od nas je imao ša­ku ci­ga­re­ta. Po­?i­njem vje­ro­va­ti da se do­ga­?a­ju ?u­da.

    Naš pra­ti­lac izla­zi iz zgra­de u pra­tnji je­dnog vi­šeg ofi­ci­ra. Ofi­cir nas je, je­dnog po jednog, do­bro prom­ot­rio. Ni­je pro­go­vo­rio ni ri­je­?i. Na­kon te ma­le smotre, vra­tio se u zgra­du. Naš vo­?a na­re­?u­je po­la­zak. Opet pro­la­zi­mo grad­skim uli­ca­ma i odje­dnom izla­zi­mo na Du­nav. Si­gu­ran sam da smo na dru­gu oba­lu pre­šli pre­ko pon­ton­skog mos­ta. Sti­gli smo u Pe­tro­v­ara­din. 

NASTAVLJA SE