Rat u Gradu

Str. 37. Izdvojeni

    Ci­je­li dan pje­ša­?i­mo. No­?i­li smo opet na je­dnoj li­va­di.  Je­la i da­lje ne­ma. ?im se raz­da­ni­lo, po­kret. Li­je­vo i de­sno od ces­te ne­pre­gle­dna po­lja neo­bra­nog ku­ku­ru­za. Na osu­še­nim sta­blji­ka­ma osu­še­ni kli­po­vi.Po­?i­nje prvo za­li­je­ta­nje i trga­nje kli­po­va. Hi­tro na­trag. Stra­ža­ri ne­vo­ljko bra­ne ili ni­šta ne po­du­zi­ma­ju. ?ak ni ne uda­ra­ju one što se vra­?a­ju u ko­lo­nu. Je­dan ili dvo­ji­ca re­pe­ti­ra­ju pu­ške ali ne pu­ca­ju. Mo­žda za­to što nit­ko ne ula­zi u po­lje ne­go se sa­mo iz ru­bno­g re­da trga­ju kli­po­vi. Po prvi sam put sku­pio hra­bros­ti, is­ko­?io iz re­da i sa­da sam vla­snik tri kli­pa su­hog ku­ku­ru­za. Strpa­vši dva u nje­dra, tre­?i klip kru­nim i žva­?em zrnje. De­sni me ne bo­le ali krva­re. Zrnjem na­do­kna­?u­jem da­ne bez hra­ne. Sit od to­ga si­gur­no ni­sam, ali me vi­še ni že­lu­dac ne bo­li. Vo­lio bih se na­pi­ti vo­de. Iako je ja­ko ki­ši­lo ne­ma je ni u jar­ci­ma. Ža­bo­kre­?i­na me ne bi ome­ta­la da uta­žim že?.

    Ne­ko­li­ko sa­ti ho­da i ko­lo­na se za­us­ta­vlja. Os­ta­je­mo sto­je­?i na ces­ti. Vi­dim ka­ko iz ko­lo­ne iz­dva­ja­ju ne­ke lju­de. Odje­dnom se pres­tra­ših. Niz ko­lo­nu pre­ma mo­joj gru­pi, ko­ja se od Apa­ti­na drži za­je­dno, ide onaj u na­šu ku­?u na­kna­dno do­ve­de­ni “za­ro­blje­nik”. Sa­da je, me­?u­tim, pod oru­žjem, u pris­toj­noj uni­for­mi i na gla­vi ima ka­pu s pe­to­kra­kom. Pri­la­zi, pro­ma­tra red po red, pro­na­la­zi me po­gle­dom i na­re­?u­je da is­tu­pim. Sa­mo ja iz ci­je­le gru­pe. Tje­ra me pred so­bom i pri­klju­?u­je onoj gru­pi­ci ko­ja se sku­pi­la sa stra­ne ces­te. Do­vo­de još ne­ko­li­ci­nu. Ima nas oko dva­de­set. Ni­ko­ga ne po­znam. Svi su sta­ri­ji od me­ne. Ni po ?e­mu se ne ra­zli­ku­ju od dru­gih. Je­dna­ko odrpa­ni, jed­na­ko obra­sli bra­dom, je­dna­ko prašÂ­nja­vi i prlja­vi. Po iz­gle­du lju­di s dna drušÂ­tve­ne ljes­tvi­ce. Oko nas ne­ko­li­ko straža­ra. Nit­ko ni­je izus­tio ni ri­je­?i. Stra­žari nas za­gle­da­ju kao da smo ne­ka po­se­bna vrsta. Da li se dru­gi bo­je, ne znam. Ja sam pre­mro od stra­ha. Ipak, je­dno li­ce u na­šoj gru­pi ma­glo­vi­to mi je po­zna­to. Si­gu­ran sam da sam ga ra­ni­je, u ne­kim dru­gim okol­nos­ti­ma vi­?ao. Mir­no mi je uz­vra­tio i odmah skre­nuo po­gled.

 NASTAVLJA SE