Rat u Gradu

Str. 36. Otrovno mlijeko

    No? je. Hra­ne ne­ma. Dri­je­mam. Ne znam ka­da sam le­gao. Pro­bu­dio sam se u zo­ru usred lo­kve s la­ktom ispod gla­ve. Oko me­ne još mno­gi is­pru­že­ni spa­va­ju. ?im je sva­nu­lo po­kret. Gla­dan sam.     Trkom izla­zi­mo na ces­tu i ko­lo­na je odmah u po­kre­tu. ?e­lo ko­lo­ne di­kti­ra ubrza­ni ko­rak. Po­ma­lo se za­gri­ja­va­mo. Odje­?a se su­ši na na­ma. Ni­sam ?ak ni ki­hnuo, o pre­hla­di da i ne go­vo­rim.

     Uobi­?a­je­ne gru­bos­ti, dre­ka i psov­ke. Po­vre­me­no pa­da ki­ša. Ne­bo si­vo, te­ški obla­ci vi­se. Tem­pe­ra­tu­ra po­dnošÂ­lji­va. Ne­gdje oko po­dne, po ne­ka­kvoj mo­joj pro­cje­ni, sa za­?e­lja se ?u­ju pu­cnje­vi. Po­je­di­na­?ni. Ne bro­jim ih. ?i­ni se da nas je “ka­pe­tan Ja­ru­ga” opet sus­ti­gao. Ula­zi­mo u je­dno se­lo, pri­li­?no ve­li­ko. Na kra­ju se­la ces­ta na­glo skre­?e pod pra­vim ku­tom. Na ces­ti tri že­ne u bi­je­lim pre­ga­?a­ma po­kraj tri ka­za­na ko­ji sa sja­je kao da su od sre­bra. U ru­ci im za­ima­?e. Da­le­ko is­pred mo­ga re­da po­je­di­n­ci izla­ze iz ko­lo­ne, pri­la­ze i že­ne im u por­ci­je ne­što uli­je­va­ju. Po bo­ji iz­gle­da da je mli­je­ko. Po­mišÂ­ljam ho­?e li na ne­ko­ga od nas do­?i red. Hva­la Sve­višÂ­nje­mu, ni­je. Na­ila­zi je­dan ofi­cir na ko­nju i one tri že­ne otje­ra s ces­te. One izli­še os­ta­tak iz ka­za­na i upu­ti­še se pre­ma obližÂ­njoj ku­?i. Du­ša me za­bo­lje­la kad sam u pro­la­zu vi­dio lo­kvu mli­je­ka ka­ko se u bla­tu gu­bi. Na sre­?u onih ko­ji ga ni­su do­bi­li od tri že­ne “do­brog srca”. Ve? na­kon krat­kog vre­me­na iz ko­lo­ne is­pred me­ne po­?e­li su izla­zi­ti lju­di i uz rub ces­te po­vra­?a­ti. Pro­la­ze­?i, vi­dio sam ih ka­ko se gr?e u mu­ka­ma, a na us­ta im izbi­ja pje­na. Mo­žda je ta­kvih bi­lo ne­ko­li­ko de­se­ta­ka. Kad je ko­lo­na pro­šla, sa za­?e­lja su se ?u­li u?es­ta­li pu­cnji. Shva­tio sam gro­znu is­ti­nu. Mli­je­ko je bi­lo otro­va­no. Da li je tim že­na­ma, maj­ka­ma ili ba­kama i da­nas savi­jest mir­na? Mo­gu li no­?u usnu­ti, a da ih ta sli­ka ne pra­ti? Ofi­cir ko­ji ih je otje­rao i ne­ho­ti­ce je spa­sio dos­ta ži­vo­ta. Uvje­ren sam da u onom tre­nut­ku ni­je znao o ?e­mu se ra­di, ali je ka­sni­je, vi­dje­vši po­slje­di­ce, si­gur­no shva­tio. I sa­mi pra­ti­oci, gle­da­ju­?i mu­ke onih ne­sre­tni­ka, kao da su pos­ta­li ma­lo ?o­vje­?ni­ji. Bez ob­zi­ra na nji­ho­vu gru­bost, vje­ru­jem da je me­?u nji­ma bi­lo dos­ta onih ko­ji taj ?in ni­su odo­bra­va­li.

NASTAVLJA SE