Rat u Gradu

Str. 35. Sombor

    Na­kon ne­ko­li­ko sa­ti mar­ša, uz po­vre­me­na krat­ka odma­ra­nja, ula­zi­mo u Som­bor. Vo­de nas kroz grad na gla­vni trg. Na uli­ca­ma ko­ji­ma pro­la­zi­mo dos­ta svi­je­ta. ?u­ju se do­ba­ci­va­nja uz po­ne­ku psov­ku, ugla­vnom po­dru­gi­va­nje. Naj­?ešÂ­?a su pi­ta­nja gdje nam je sa­da Pa­ve­li?. Ne­ke se že­ne de­ru da smo “ko­lja­ši”. Sa­svim ri­jet­ko do­le­ti po­ne­ki ka­men. Kad smo sti­gli na grad­ski trg, ko­ji mi je os­tao u sje­?a­nju kao ve­li­ka pa­?e­tvo­ri­na, ko­lo­na je za­us­ta­vlje­na i svi smo se okre­nu­li na li­je­vo. Na­su­prot na­ma je po­du­ga zgra­da na kat s is­tu­re­nim bal­ko­ni­ma. Na bal­ko­nu ne­ko­li­ko ofi­ci­ra. Ru­si. Ni­je va­ljda is­ti­ni­ta pri­?a da ?e nas pre­da­ti nji­ma. Do­la­zi ne­ko­li­ko mla­?ih par­ti­zan­skih ofi­ci­ra u pra­tnji voj­ni­ka. Voj­ni­ci ras­pros­ti­ru pred na­ma ša­tor­ska kri­la. Na­re­?e­nje je da na ša­tor­ska kri­la sta­vi­mo sve stva­ri od vri­je­dnos­ti ko­je po­sje­du­je­mo. Još je­dan vic, mi­slim u se­bi. Na­kon svih onih odu­zi­ma­nja od Ble­ibur­ga do Som­bo­ra o?e­ki­va­ti kod nas vri­je­dne stva­ri. Nit­ko ne sta­vlja ni­šta. No­vi na­log: izva­di­ti sve iz dže­po­va. Uko­li­ko net­ko za­ta­ji ne­ku vre­dni­ju stvar bit ?e naj­stro­že kažÂ­njen. Mo­gu za­mi­sli­ti ka­ko. Sa­mo ri­jet­ki is­tu­pa­ju iz re­da i os­ta­vlja­ju bez­vri­je­dne si­tni­ce. Po­ne­ka sli­ka, ne­ko­li­ko na­jo­bi­?ni­jih dže­pnih no­ži­?a, olov­ke, ne­ko­li­ko upa­lja­?a na­?i­nje­nih od pušÂ­?a­nih ?a­hu­ra. Ne sje­?am se ni­?eg dru­gog. Sto­ji­mo na sun­cu ci­je­li sat. Na bal­ko­nu se smje­nju­ju rus­ki ofi­ci­ri. S ob­zi­rom na zas­ta­ve ko­ji­ma je zgra­da is­ki­?e­na, pre­tpos­ta­vi­ti je da im je tu ko­man­da. Od pri­je­te­?ega na­ja­vlje­nog pre­tre­sa ni­šta. Umjes­to to­ga ko­man­da “na de­sno” i po­kret.

     Izla­zi­mo iz Som­bo­ra i po­?i­nje dvo­dne­vni marš ko­je­ga ?u se po zlu du­go sje­?a­ti. Pra­ti­oci su gru­bi, tu­ku nas bez po­vo­da, kao da sa­mo ?e­ka­ju da ne­tko pru­ži otpor. ?i­ni se da je stra­ža­ra vi­še ne­go do Som­bo­ra. Pro­la­zi­mo kroz srpska se­la. Sta­no­vni­ci, mu­škar­ci i že­ne pri­tr?a­va­ju ko­lo­ni i ne­mi­li­ce uda­ra­ju le­tva­ma, gra­na­ma i ka­me­njem. Dos­ta krva­vih gla­va. Gla­ve ugla­vnom i ci­lja­ju. I bez za­po­vi­je­di ko­lo­na ubrza­va hod, go­to­vo tr?i­mo. Stra­ža­ri nas ne bra­ne, ra­vno­du­šni su. Pam­tim da je po­?e­lo ki­ši­ti i pa­da­lo je go­to­vo ne­pres­ta­no sli­je­de­?a dva da­na.

    Ula­zi­mo u ne­ko se­lo; bio je to, ko­li­ko se sje­?am, Srpski Mi­le­ti?. Na kra­ju se­la ve­li­ka li­va­da ogra­?e­na ži­com. Na je­dnom kra­ju du­ga­?ka nad­stre­šni­ca i pod njom va­tro­ga­sna ko­la na konj­sku vu­?u, kao iz ni­je­mih fil­mo­va s Di­vljeg za­pa­da. Tu ?e­mo no­?i­ti. Li­va­da je­ mo­kra, bla­tnja­va. Oni prvi su uhva­ti­li za­klon pod nad­stre­šni­com, os­ta­li­ma pre­os­ta­je “ve­dro ne­bo”. Ki­ša plju­šti, stva­ra­ju se lo­kve. Neo­dlu­?an, sto­ji­m ne­ko vri­je­me. Za­tim ?u­?nem i na kra­ju sje­dnem. Odje­?a je na me­ni i ona­ko pro­mo­?e­na. Ve­li­ke ra­zli­ke ne­ma.

 NASTAVLJA SE