Rat u Gradu

Str. 34. Opet na put

    Ka­ko se ži­vot, uvje­tno re­?e­no, nor­ma­li­zi­rao to su se i du­še po­ma­lo oslo­ba­?a­le onog du­go­traj­nog gr?a. Lju­di su se po­?e­li nor­mal­ni­je po­na­ša­ti; za­?uo bi se po­ne­kad i smi­jeh, ta za­bo­ra­vlje­na ma­ni­fes­ta­ci­ja ljud­skog du­ha. ?es­to uve­?er po­je­din­ci bi se za­bo­ra­vi­li i is­pri­?a­li po­ne­što o obi­te­lji i ra­ni­jem ži­vo­tu. Me­ni je iz­gle­da­lo kao da go­vo­re o ne­kim tu­?im, da­vnim ži­vo­ti­ma. Po­ne­kad gla­sna ra­zmišÂ­lja­nja na ko­ji na­?in ja­vi­ti obi­te­lji­ma da smo pre­ži­vje­li. Za sa­da mo­gu­?nos­ti ni­je bi­lo.

    Pam­tim ju­tro ka­da je, odmah na­kon di­obe kru­ha, naš stal­ni stra­žar ušao u dvo­ri­šte i na­re­dio da po­ku­pi­mo svo­je stva­ri i spre­mi­mo se za po­kret. Ko­ji sar­ka­zam. Sva mo­ja po­kre­tna imo­vi­na bi­la je kon­zer­va por­ci­ja i drve­na žli­ca. Vi­še ni­su ima­li ni mo­ji su­dru­go­vi. Us­ko­ro smo mo­ra­li iza­?i iz dvo­ri­šta na uli­cu. Ka­ko su i iz dru­gih ku­?a izla­zi­li za­ro­blje­ni­ci, us­ko­ro se na toj se­os­koj ces­ti us­tro­ji­la ko­lo­na. Ako ra­?u­nam da je bi­lo za­po­sje­dnu­to ba­rem ?e­trde­se­tak ku­?a na li­je­voj i is­to to­li­ko na de­snoj stra­ni ces­te te to po­mno­ži­mo sa pe­de­set, izla­zi da nas je bi­lo naj­ma­nje ?e­ti­ri ti­su­?e. Pris­ti­gli su i na­oru­ža­ni pra­ti­oci i ra­spo­re­di­li se uz­duž ko­lo­ne. Opet ne­ki no­vi, još mla­?i, još gnje­vni­ji mom­ci. Ovi se tek tre­ba­ju do­ka­za­ti. ?u­ju se prve psov­ke, pa­da­ju prvi udar­ci kun­da­ci­ma. Pre­tpos­ta­vljam da su to lo­kal­ne sna­ge ko­je su rat pro­ve­le pod pe­ri­na­ma. Je­dno je si­gur­no: ovi se “ju­na­ci” ni­su iz­do­vo­lji­li ba­ti­na­nja. Sa­mo da ne po­?ne ubi­ja­nje. Opet ?e bi­ti onih ko­ji ne­?e iz­drža­ti usi­lje­ne mar­še­ve, ko­ji ?e odus­ta­ja­ti od bor­be i sje­da­ti uz rub ces­te ?e­ka­ju­?i svo­ju su­dbi­nu.

    Ko­ra­?a­mo nor­mal­nim ho­dom. Stra­ža­ri po­dvi­ku­ju ali to ko­lo­nu ne ubrza­va. Vru­?i­na osva­ja. Vo­de ne­ma. Na ne­kim odmo­ri­šti­ma vi­dim one naj­že­dni­je ka­ko u jar­ku po­kraj ces­te ra­zmi­?u ža­bo­kre­?i­nu i pi­ju us­ta­ja­lu vo­du. Že­lu­dac mi se bu­ni na sa­mu po­mi­sao da bih mo­gao tu vo­du pi­ti. Pa ipak sam dva da­na ka­sni­je to u?i­nio. I ni­sam po­vra­tio.

 NASTAVLJA SE