Rat u Gradu

Str. 33. Uhoda

    Dan dva iza tog do­ga­?a­ja u na­šu je ku­?u do­ve­den no­vi za­ro­blje­nik. Je­dna­ko ša­re­no i odrpa­no odje­ven sli­?io je na bi­lo ko­ga od nas. Re­kao je da je sti­gao s ma­njom gru­pom za­ro­blje­ni­ka. Od prvog tre­nut­ka mi se ni­je svi­dio. Dje­lo­vao je ne­ka­ko po­dmu­klo i bio na­me­tlji­vo ra­do­znao. Još is­tu ve­?er je svi­ma is­pri­?ao da je bio pri­pa­dnik “Vra­žje di­vi­zi­je” i da je do­pje­ša­?io iz Aus­tri­je. Tvrdio je da je Bo­sa­nac, iako ga je go­vor opo­vrga­vao. Pre­?es­to je mi­je­šao eka­vi­cu i ije­ka­vi­cu. Od sva­kog s kim bi raz­go­va­rao nas­to­jao je do­zna­ti pos­troj­bu u ko­joj je do­ti­?ni bio. Svi smo bi­li u ko­je­ka­kvim po­sa­dnim je­di­ni­ca­ma i ni­smo se ci­je­li rat mi­ca­li iz gra­do­va. Zbi­lja, a tko je on­da ra­to­vao? Si­gu­ran sam da mu se nit­ko ni­je ispo­vje­dio. ?ak su me ne­ko­li­ci­na upo­zo­ri­la da ga se pri­?u­vam. Pri­mje­ti­li su da sa mnom naj­?ešÂ­?e po­ku­ša­va za­po­dje­nu­ti raz­go­vor. Mo­žda mu se u?i­ni­lo da se ne­ka­ko ne ukla­pam me­?u te do­bre ali pri­pros­te lju­de. Ja sam ga i ona­ko iz­bje­ga­vao. Kad mi to ne bi us­pje­va­lo, držao sam se svo­je pri­?e: ?ak do­mo­bran, ci­je­lo vri­je­me voj­ni­ko­va­nja pro­veo u Za­gre­bu, ni u ka­kvoj bor­bi ni­sam su­dje­lo­vao.

     Ve? sli­je­de­?i dan po do­las­ku stra­žar je no­va­ka po­sli­je ru­?ka odveo sa so­bom. Vra­tio se na­kon sat dva i ne pi­tan objašÂ­nja­vao sva­ko­me ko ga je htio slu­ša­ti da je ci­je­pao drva za ku­hi­nju. Ta­ko je bio odvo­?en i do­vo­?en ne­ko­li­ko da­na za re­dom.

    Je­dnog da­na, pre­dve­?er, do­šao je po me­ne stra­žar i pre­dveo me je­dnom ofi­ci­ru. Na­kon pi­ta­nja gdje sam i ka­da ro­?en te gdje sam slu­žio voj­sku, na­glo mi je pri­šao, unio mi se u li­ce i stro­go na­re­dio da pri­znam što sam po ?i­nu. Po­no­vio sam da ni­sam imao ?i­na, da sam bio pi­sar i da sam ci­je­lo vri­je­me pro­veo u Za­gre­bu. Izmi­slio sam po­sa­dnu sa­tni­ju u do­mo­bran­skoj to­pni­?koj vo­jar­ni na ?rno­mer­cu. Uvje­ren sam da ni­je shva­tio ni­šta. Moje od­go­vo­re ni­je za­pi­si­vao, ni­ti me je uo­p?e za­pi­tao za ime ili pre­zi­me. Stal­no se vra­?ao na pi­ta­nje ka­ko ja kao ?ak ni­sam imao ni­ka­kav ?in. Va­ljda bih kod njih s mo­jom ma­tu­rom bio ba­rem ma­jor. Ja sam upor­no po­na­vljao svo­ju pri­?u. Da li se za­mo­rio ili mi je po­vje­ro­vao, ne znam. Izne­na­da mi je pru­žio dvi­je ci­ga­re­te i po­zvao stra­ža­ra da me vra­ti u mo­ju nas­tam­bu.

     Kad  sam se vra­tio, nit­ko me ni­je ni­šta upi­tao osim na­še­ga no­vog dru­ga. Na sav glas sam mu od­go­vo­rio da sam ci­je­pao drva za ku­hi­nju. Zgra­nu­to me je po­gle­dao i uda­ljio se. Ni­je mu bi­lo ja­sno. Ma­lo ka­sni­je su do­šli po nje­ga i vi­še se me­?u nas ni­je vra­tio.

 NASTAVLJA SE