Rat u Gradu

Str. 31. Lipanj

    Opet po­ku­ša­vam izra­?u­na­ti da­tum. Si­gu­ran sam je­di­no da je mje­sec li­panj. Da­ne bo­rav­ka u po­je­di­nom lo­go­ru ni­sam ni zbra­jao. Stra­ža­ri nas ne zo­vu za­ro­blje­ni­ci­ma ne­go ban­dom. Po­ne­kad, ri­jet­ko, obi­?e nas po­ne­ki vi­ši ofi­cir. Još ni­ko­ga ni­su upi­ta­li za ime, ali se za­to us­traj­no ra­spi­tu­ju da li ima net­ko da je bio us­ta­ša. Ka­ko su svi od­go­vori ne­ga­ti­vni, za­ni­ma ih ima li pri­pa­dni­ka “dru­gog gor­skog zdru­ga” ili “osme lo­va­?ke pu­ko­vni­je”. Po dru­gi put do­ži­vlja­vam in­te­res za te dvi­je do­mo­bran­ske pos­troj­be. Iz­gle­da da su i nji­ho­vi skal­po­vi na po­se­bnoj ci­je­ni.

    Je­dnog smo da­na do­bi­li i star­je­ši­nu na­še gru­pe. Naš stra­žar je je­dnos­ta­vno je­dnog sta­ri­jeg za­ro­blje­ni­ka proi­zveo u vo­?u. Ovaj mu sva­ko ju­tro mo­ra pri­ja­vi­ti broj­no sta­nje, ko­je je uos­ta­lom uvi­jek is­to. Uko­li­ko bi net­ko po­bje­gao, od­go­va­rao bi star­je­ši­na gru­pe. Bi­jeg, si­gu­ran sam, ni­ko­me i ne pa­da na pa­met jer je iz­gle­da u na­šem bo­ra­vi­štu naj­si­gur­ni­je. S ob­zi­rom na na­ci­onal­ni sas­tav kra­ja u ko­jem se na­la­zi­mo, sva­ki bi bi­jeg bio ?o­rak. Raz­mje­nom vi­jes­ti pre­ko plo­to­va sa­zna­li smo da smo smje­šte­ni u ku­?ama ise­lje­nih (eufe­mi­zam za pro­tje­ra­ne, kon­fi­ni­ra­ne i po­bi­je­ne) pri­pa­dni­ka nje­ma­?ke, ma­?ar­ske, ru­munj­ske i ne znam još ko­je na­ci­onal­nos­ti. Ta­ko o su­dbi­ni bi­vših sta­no­vni­ka mo­že­mo sa­mo na­ga­?a­ti.

    Hra­nu do­bi­va­mo ure­dno, je­dnom dne­vno. Je­dna­ko i kruh. Je­lo uvi­jek do­no­se že­ne. Sre­dnje do­bi. Me­?u­so­bno se spo­ra­zu­mi­je­va­ju na ma­?ar­skom je­zi­ku. Su­de­?i po ko­li­?i­ni pa­pri­ke u sva­kom je­lu, vje­ro­ja­tno one i ku­ha­ju. Ugla­vnom ima­mo krum­pi­ro­vu ju­hu, rje­?e tjes­teninu i sa­svim ri­jet­ko grah. Ri­jet­ki sre­tni­ci pro­na­?u i tra­go­ve me­sa. Sa­da imam drve­nu žli­cu. Is­te­sao mi je je­dan su­drug. Još uvi­jek s vrha mo­je li­men­ke ukla­njam onaj crve­ni ma­sni sloj. Me­ni je, ne­na­vi­klom na ta­kvu ku­hi­nju, hra­na pre­ja­ka i pre­ma­sna i pre­lju­ta. Ni­sam gla­dan, ali ni sit. Pri­li­?no sam iz­gu­bio na te­ži­ni. No to­me su kri­vi oni prvi tje­dni ka­da sam ži­vio od ri­jet­kog ko­ma­da kru­ha i vo­de. Svi smo ne­oši­ša­ni i za­bra­da­ti­li. Ci­je­la na­ša gru­pa po­sje­du­je sa­mo je­dan mi­ni­ja­tur­ni dže­pni no­ži?. I nje­ga vla­snik po­mno kri­je. Da­ni du­gi, mo­no­to­ni. Pro­no­si se glas da ?e­mo us­ko­ro da­lje.

 NASTAVLJA SE