Rat u Gradu

Str. 30. Apatin

    Pod stra­žom pje­ša­?i­mo ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra. To ju­tro ni­smo do­bi­li kruh. Na je­dnoj ve­li­koj po­lja­ni uz ces­tu ogro­mna sku­pi­na za­ro­blje­ni­ka. Pri­klju­?u­ju nas. Na­kon kra­?eg vre­me­na kre­?e­mo da­lje. Sa­da nas je u ko­lo­ni vi­še ti­su­?a. Imam osje­?aj ne­ke si­gur­nos­ti. Pje­ša­?i­li smo ci­je­li dan i ka­sno po­slije­ po­dne ula­zi­mo u Apa­tin. Na pu­te­vi­ma ve­oma ma­lo lju­di. Sa­mo nas gle­da­ju. Ula­zi­mo u je­dnu du­ga­?ku uli­cu. U ma­njim ra­zma­ci­ma pri­ze­mni­ca do pri­ze­mni­ce. Ces­ta obru­blje­na mla­dim du­do­vi­ma (mur­va­ma). Ka­ko na­ila­zi­mo, u sva­ku ku­?u utje­ru­ju po pe­de­set lju­di. Upo­zo­re­nje je da se iz ku­?a ne smi­je izla­zi­ti. Tko se usu­di po­ja­vi­ti na uli­ci, do­bit ?e me­tak bez upo­zo­re­nja. Krat­ko i ja­sno. Vje­ru­jem im na ri­je?. Do­bro o?u­va­ne do­ma­?in­ske ku­?e, is­pred ili uz sva­ku ve­li­ka kol­ska drve­na ula­zna vra­ta. Iza sva­ke ku­?e vrto­vi se­žu da­le­ko. Oni ko­ji su odmah obi­šli no­vo bo­ra­vi­šte prio­p?a­va­ju da su iza vrto­va li­va­de i na li­va­da­ma stra­že. Osi­gu­ra­ni s­mo, da­kle, i spri­je­da i stra­ga. U ku­?a­ma go­li zi­do­vi, ne­ma ni ko­ma­di­?a po­ku?­stva. Ra­spo­re­?u­je­mo se po so­ba­ma. Po otvo­ru za di­mnu ci­jev u zi­du i  ne­ka­kvom pra­his­to­rij­skom že­lje­znom pra­oni­ku za­klju­?u­jem da sam se smjes­tio u ne­kadašÂ­njoj ku­hi­nji. Pod je re­la­ti­vno ?ist. Si­ja­li­?na grla na go­loj ži­ci pos­to­je, ža­ru­lja ne­ma. Ne­ma ni ve­?e­re. Li­je­že­mo. Ona­ko umo­ran odmah sam za­spao.

    Bu­dim se kad je dan ve? vi­so­ko od­sko­?io. Sam sam u so­bi. Dru­gi su ra­ni­je us­ta­li i va­ni su u vrtu. Pred po­dne do­la­zi je­dan stra­žar i pi­ta to­?an broj lju­di. Ne zna­mo. Mo­ra­mo se pos­tro­ji­ti i on pre­bro­ja­va. To­?no pe­de­set. Za­pi­su­je i odla­zi. Ubrzo se vra­?a s je­dnim ci­vi­lom ko­ji no­si vre­?u. U vre­?i je kruh, je­dan hljeb na tri ?o­vje­ka. To ?e­mo do­bi­va­ti sva­ki dan uz je­dan to­pli obrok dne­vno. Ci­vil ko­ji je do­nio vre­?u, ne pro­go­vara. Imam do­jam da je i on za­tvo­re­nik. Mo­žda ?ak i mje­šta­nin.

 

    U dvo­ri­štu je sta­rin­ska ru­?na pum­pa. Svi se pe­re­mo. Sa­pu­na ne­ma pa re­zul­tat pra­nja ni­je sla­van. Osje­?aj ?is­to­?e, iako la­žan, ipak je di­van. Upo­zna­je­mo se. Ugla­vnom se sa­mo iz­go­va­ra ime. Ako se spo­me­ne po­dri­je­tlo, to je sa­mo uop­?e­no: Sla­vo­nac, Bo­sa­nac, Za­go­rac, Dal­ma­ti­nac. Za voj­nu pripa­dnost ili je­di­ni­cu nit­ko i ne pi­ta. Ta­ko je zdra­vi­je.

 

    Na­ša se ka­pi­ja pono­vno otva­ra. Opet onaj naš stra­žar, a sa­da su s nji­me dvi­je že­ne. Izme­?u se­be do­ni­je­le su ma­li voj­ni­?ki ka­zan. Di­je­le nam po je­dnu za­ima­?u gus­te krum­pi­ro­ve ju­he. Na vrhu pli­va mast. Ju­ha je ta­mno crve­na od pa­pri­ke. Žli­ce ne­mam. Mo­rat ?u na­pra­vi­ti je­dnu od drve­ta. Srknem i go­to­vo is­plju­nem. Kao da sam sta­vio va­tru u us­ta. Zar pa­pri­ka mo­že bi­ti ta­ko lju­ta? No, glad je ipak ja­?a. Ma­lo po­ma­lo i mo­ja je li­men­ka pra­zna. Trbuh se bu­ni. Prva pra­va hra­na na­kon du­go vre­me­na.

 

NASTAVLJA SE