Rat u Gradu

Str. 29. Odvo?enja

    Ve? prve no?i, bliže zori, došlo je nekoliko kamiona u koje je ukrcana ove?a grupa ljudi koji su bili u sobama najbližim ulazu. Kamioni su se odvezli.  Odvedeni u zgradu više se nisu vratili.   Ista se stvar ponovila drugu, te slijede?u no?. Ovaj puta su se kamioni vra?ali nekoliko puta. Opet su ukrcavani oni koji su bili najbliže na dohvatu. Zgrada se naglo praznila. Svaku su no? odvoženi deseci ljudi.

     U jednoj podrumskoj prostoriji su bile nekakve grede i naslagana oplata. Tu sam se uve?er zavla?io i premiru?i od straha krio do jutra. Jednu ve?er, odlaze?i u svoje skrovište, ugledao sam u hodniku veliku hrpu odje?e i cipela. Netko je to u tijeku dana donio i tu nabacao. Bilo je dijelova svih mogu?ih odora ali i civilne odje?e. Iako ta odje?a nije bila okrvavljena, potisnuo sam želju da uzmem bolju i topliju bluzu, a ostavim onu moju od šatorskog krila. No želji da uzmem cipele – nisam odolio. Bos sam propješa?io nekoliko stotina kilometara i noge su mi bile u o?ajnom stanju. Pronašao sam dvije jednake cipele, prili?no o?uvane. Uzeo sam ih i obuo. U njima ?u provesti sav ostatak zarobljeništva. Da li je to bila odje?a i obu?a onih koje su no?u odvodili ne mogu svjedo?iti. ?injenica je samo da su to bili dijelovi odora hrvatske vojske.

    Ve? dru­go ju­tro po do­las­ku u tu zgra­du bi­la su do­ve­že­na ko­la pu­na kru­ha. Ka­kav je to kruh bio, ne sje­?am se. Znam sa­mo da je je­dan hljeb da­van na ?e­tvo­ri­cu lju­di. Vo­de je bi­lo u zgra­di, to ni­je pred­sta­vlja­lo pro­blem. For­mi­ra­le su se ?e­tvor­ke. Za mo­ju je kruh uzi­mao je­dan sta­ri­ji do­mo­bran i di­je­lio ga po­šte­no, ta­ko­re­ku? u mrvi­cu. To se po­na­vlja­lo sva­ko ju­tro. Me­?u­tim, na­kon sva­ko­no­?nog odvo­?e­nja lju­di, ko­ri­sni­ka je bi­lo sve ma­nje. Sa­da je ve? na ko­li­ma os­ta­ja­lo dos­ta kru­ha. Ni­su ga vra­?a­li. Iz­gle­da da li­je­va ni­je zna­la što ra­di de­sna. Utrpa­va­li su hlje­bo­ve kru­ha u ru­ke onim naj­bli­ži­ma. I to bi se ka­sni­je di­je­li­lo. Te sam da­ne bio go­to­vo sit. Ono ju­tro kad su sve nas pre­os­ta­le is­tje­ra­li iz zgra­de na ces­tu, mo­glo nas je bi­ti dvi­je, tri sto­tine. Na­oru­ža­ni pra­ti­oci su ve­oma sa­vje­sno pre­tra­ži­li zgra­du da net­ko ne bi za­os­tao. Uvje­ren sam da je pret­ho­dnih no­?i odve­ze­no ne­ko­li­ko sto­ti­na lju­di. Os­ta­la je ne­po­zna­ni­ca za­što smo mi pre­os­ta­li amnes­ti­ra­ni.

 NASTAVLJA SE