Rat u Gradu

Str. 12. Prema Mariboru

   Postaje prohladno. Žalim majku i brata. Netko iza mene šap?e da treba skinuti ?inove i ukloniti oznake s odore. Bez razmišljanja prihva?am sugestiju. Zaboravljam pri tome da me svaki gumb i dalje odaje jer je na svakom otisnut amblem.    Kona?no, i cijela odora bojom i krojem upu?uje na vojsku kojoj pripadam. Isti glas mi nudi i cigaretu. Uzimam. U tami pušimo zagrijavaju?i dlanove žarom. Pred zoru je sve hladnije. Nepoznati mi priop?ava da imamo sre?u što smo me?u prvima pa nas moraju otpremiti bez zaustavljanja. U Mariboru ?e ve? biti lakše jer je to veliki grad. Odmah zatim dodaje da se Boban sa svojim momcima sigurno probio. Krenuo je na zapadnu stranu bleiburškog polja i nestao me?u drve?em na obroncima. Pomislih na ?as da sam mogao biti s njima. Istog trena tu misao odbacujem. Nino, stariji brat, rekao mi je da ostanem uz majku i mla?eg brata. Kad se malo razdanilo osvr?em se prema no?ašnjem sugovorniku. Nisam siguran tko je to bio. Nisam stigao ni razabrati odoru na njemu. Onaj ranjenik što je zurio u ruke i dalje to ?ini. Ruke mu nisu ranjene, ali ih on stalno razgledava.

    Zora, 16. svibnja. Kamioni stoje. Jedemo njema?ki bijeli umjetni med i bar deset dana star raženi kruh. Sve smo to našli u kamionu. Vode nema, mu?i nas že?. Nalog za pokret. Silazimo s kamiona u kojima su ostali samo nepokretni ranjenici. U našem je kamionu takvih bilo tri ili ?etiri. Formira se nešto što bi trebalo sli?iti na kolonu. Dobivamo brojnu pratnju. Sve mladi?i do zuba naoružani. Uglavnom lako strojno oružje. Nije ni ?udno, sami smo ga uredno odložili. Zlobno pomislih kako ?e se novi vlasnik mog oružja “obradovati” ako poželi isprobati svoje novo naoružanje. Sa slomljenim udarnim iglama mu je beskorisno. Sve ?eš?e se ?uju so?ne psovke. ?uje se upit: ima li me?u vama bobanovaca? Poneko se zanima i za ustaše, 8. lova?ku pukovniju i 2. gorski zdrug. Iz me?usobnih dobacivanja naših sprovodnika zaklju?ujem da ima najviše Vojvo?ana. Nisu to valjda oni koje smo odbacili kod Dravograda? Razabire se ekavica, nekako posebno razvu?ena. Pješa?imo, bolje re?eno vu?emo se cestom. Protje?e sat-dva, gubim osje?aj o vremenu. Ponekad, a što dalje sve ?eš?e, sprovodnici upotrebljavaju kundake. Ne prejako jer od njihovih udaraca nitko ne pada.

NASTAVLJA SE