SVIRALO NAM…

    Eto, pustio sam da prođe neko vrijeme, da se slegnu u meni vjetrovi i nevere. Jer, u Dubrovniku je zasvirala Beogradska filharmonija…  Na sami spomen Beogradskog zgrči se želudac. Teorija slučajnosti, relativnosti i despeta kaže  da neki od svirača moraju imati veze ili su potomci onih koji su nas ubijali… Pa se iskristalizira pitanje: što su oni činili od 91-95?? Mnogi su ipak bili jako mladi, ali… i takvi su možda vikali po ulicama i na mitinzima. Palili naše zastave… Mrzili nas i mrze nas. Sjedi li neki takav pred crkvom našega Parca Svetog Vlaha, besramno i bez straha?? Misleći u sebi kako je eto ipak došao na Stradun, kad ne ide silom, a onda milom? (Čuvaj se…. i kad darove nose!)

   Ali… ali. Oni su došli i svirati, najbolje što znaju, pod palicom jednog drugačijeg vođe, čiji narod je također prošao pakao na zemlji! Grč u želucu ipak popušta, jer se javlja misao da su ti ljudi ipak neki novi naraštaj, neki nagovještaj jednog boljeg sutra. Neki ljudi koji su se svojom svirkom došli ispričati Gradu. Nadam se… Uvjeravam sebe da je ipak tako. Ali… nisam optimista, događaji opet pokazuju da se radi o “teškome” narodu. Koji i kad svira možda drži nož između nota.

   I tako se u meni bore dvije struje, jedna bi im vjerovala, a druga im želi sretnu budućnost, ali samo preko granice. Bez dodira, bez pozdrava. Kakvih 20 godina, kad je sve još tako realno pred očima, kad je onaj zvuk, ono zviždanje granate iz bacača jači od svih krešenda koje seu odsvirali?? Bojim se da moja generacije neće poći na koncert. Ruske orgulje su nam još u ušima. Eto, netko će se složiti, netko će me imanovati zaostalim… Ali, što je tu je.

Comments are closed.