Nema više…

Ispričavam se na kašnjenju, morao sam otkukati rođendan. Odavno kukam, a ne da slavim, jer su se nešto nagomilali. Aii, ima i gora vijest: evo posljednjeg dijela teksta… Juso se umorio, ostavio lapis, stao – a itekako bi svi mi rado pročitali još toga što je zapamtio. Ostaje i nada i molba: Aj ratniče – napiši još koju stranicu!

U samo svitanje ulazimo u Kaladjurdjeviće, snajperi tuku nemilice, nas par krene makadamom sa gornje strane sela i uđemo u jednu kuću. U kući bračni par, imali su negdje oko 70 godina. Zamolili smo ih dali možemo ući u kuću da se malo osušimo, ali vidio sam da su se uplašili. Rekao sam im da se ništa ne boje da mi ne diramo nikoga i da ih neće nitko ni dirnuti. Imao sam kod sebe par konzervi, kao i moji suborci Dado i Goran i oni su imali par konzervi pa smo otvorili konzerve i pozvali to dvoje staraca da i oni jedu s nama, što su oni i prihvatili.

Vidio sam da im je sad malo lakše i počeli su pričati s nama, rekli su nam da imaju sina u gradu i da radi u Dubrovkinje da vozi kamion. Poslije sam upoznao tog čovjeka i svaki put kad se vidimo častio me pićem.

Malo smo se osušili i izlazimo vani, a snajperi tuku strašno, zvižde li zvižde oko ušiju – isto ko dosadni komarci. Selo je u kotlini a četi su okolo po čukama, to su male čukice a između njih milion kozjih stazica. Tako da su mogli doći sa svih strana, pogotovo jer su poznavali teren. Tako je poginuo moj suborac pokojni Miki Volarević jer su četi napravili zasjedu.

ETO, ZA SADA TOLIKO.

 

Series NavigationJedna više – manje “normalna” ratna noć…Ima još, ima !!

Comments are closed.